U kući tišina, napolju kiša. Nije prestala od juče. U otkucajima kapljuca s oluka u moje uši. Udara po tavanicama mojih sećanja. Udara čak do sanduka u kojima krijem dan poput ovog. A evo, vetar mi opet kuca u prozorska okna i, gmižući, provlači se ispod...
Počeo sam da sumnjam kada su izbili prvi pupoljci. Glatka površina, dotad neuznemiravana sitnim i tužnim brigama koje samo vreme može da izmisli, odjednom poče da puca i iz malenih otvora pojaviše se izdanci. Tih dana sam, budući pesnički nastrojen, i po nekoliko sati provodio...
Na jugu Srednje zemlje, u magličastim predelima visokih brda i dolina, svojom lepotom izdiže se provincija Mantelje. Visoke, kao gromade stene zapanjuju neobičnim oblicima kao da su ljudskom rukom sazdate, a izukrštane horizontalne linije i elegantni uspravni, kupasti oblici pruženi visoko ka nebu, daju ustisak...
Sad znam kako miriše prošlost, u slovu ove knjige. Ne ostavlja bol, koliko toplinu u svim delovima grudi. Da podseti da se nešto nežno i iskreno, barem jednom u životu desi, krhkim godinama što čekaju da se slome. Anastasija Cvijanović Izvor fotografija: pinterest.com ...
Bio jednom jedan sasvim običan čovek, koji je živeo sasvim običnim životom u jednoj državici. Izgledom i ponašanjem se savršeno uklapao u masu. Međutim, jednog dana desilo se nešto što mu je izmenilo život. Pilot aviona, kojim je išao na letovanje bio je prisiljen usled kvara...
I da je to sve. On je sinoć bio u mojima. Pojavio se u invalidskim kolicima. Ne znam zašto, i nisam imala potrebu da ga pitam. Nije izgledao nimalo ranjivo. Šutili smo oboje, ali sve je bilo jasno ; kristalno. Krenuo je bijelom stazicom unutar šarenog svijeta i ja sam ga pratila, šutljivo. Sve zajedno nije dugo trajalo, više kao...
Sećaš se one noći u tvojim kolima - bilo ih je takvih mnogih, ali nijedna kao baš ta, pregažena našim putem i još netaknutom slutnjom da će nas isti odvesti do raskršća sa kog nećemo krenuti skupa. Ja je se sećam. Sećam je se osećanjima...
Najviše me je rastužio sladoled. Nisu to bila nepoznata lica koja su prolazila mojim ulicama, ni nepoznat bat njihovih koraka po belom pločniku. Nije to bio miris pice iz obližnjeg restorana ni šum vode na onoj klupici ispod lipe, blizu koje je mermerni anđeo pljuckao...
Pesnici se igraju rečima,rekama, brdima, vulkanima Da, vulkanima Zelenim i velikim Iznad kojih lete jata ptica koje odlaze na Jug U potrazi za toplotom, morem i slobodom Koju čovek ima samo deset dana godišnje A ni tad nije slobodan Pesnici se igraju slobodom Pominju je stalno Za nju se bore, umiru, plaču, Smeju se glasno...
Ako od nekog mesta odeš dovoljno daleko, moći ćeš da vidiš kako ono postaje tačka na horizontu i kako se prijanja uz nebo. Ta maršruta koju treba prepešačiti naziva se radijusom uzdignuća. Neretko sam prelazila te daljine, da bih se okrenula i shvatila kako je...