15 maj Korak po suhom lišću

U kući tišina, napolju kiša.

Nije prestala od juče. U otkucajima kapljuca s oluka u moje uši. Udara po tavanicama mojih sećanja. Udara čak do sanduka u kojima krijem dan poput ovog. A evo, vetar mi opet kuca u prozorska okna i, gmižući, provlači se ispod vrata.

Izašao sam iz kuće. Napolju je bio počeo pljusak, ali ja u svojoj sobi nisam mogao da izdržim više ni trena. Nisam poneo ni kišobran. Paničnom brzinom sam obuo cipele i izjurio, jedva uspevši u poslednjem minutu da obučem duks i navučem kapuljaču. U kući nije bilo nikog, ali nisam zaključao. Nije bilo ičeg što bi vredelo čuvati ili ukrasti…

Nešto me je vuklo da hodam dalje. Dalje od kuće. A onda – samo dalje, samo nastavi, ne staj, hodaj… poput onih jadnika koji imaju jedan čas van ćelije u dvorištu i hodaju u krug… nema veze što je krug, samo neka je što više koraka, što više krugova, prevari telo da je prešlo daljinu. Pored mene sve jedne te iste kuće, isti drvoredi, samo po vremenu vidi se da sam malo odmakao od svog kraja. Sunce zalazi.

Osetio sam potrebu da se vratim. Ali nisam osetio želju… Možda i jesam, ali nije me bilo briga.

Zašto bih se vraćao na vreme? Kome? Ko me to čeka, ko će se zabrinuti što me nema dok napolju traje policijski čas? Ni novčanik, ni ličnu kartu nisam poneo, nemam čime da se identifikujem. Ha! Kada bi me sad uhapsili, bacili bi me u tamnicu i onda ne bih više bio inkognito. Ne bih više bio ništa.

Ih…! A taman sam se navikao da budem niko. Da me niko ne vidi. Bilo bi zaista šteta odvikavati se od toga i privikavati se na smrtnu kaznu, čekati je i na znati kada će je izvršiti. To ume da izludi čoveka.

Mogu i tako da počnu da kažnjavaju: izreknu ti smrtnu presudu, i ti je čekaš, čekaš…čekaš a ona nikako da dođe i ne znaš da li da se raduješ ili da kukaš! Pa to bi bilo zanimljivo izdržati.

Ali me nije nešto mnogo bilo briga. Bojao se jesam, ali me nije bilo briga. Zašto da se brinem, od čega da strepim? Šta je to novo što bih mogao da očekujem? Pa oni mi mogu upasti u sobu i u pola noći, jer sam im sumnjiv što sam kupio dva hleba umesto jednog, a svi znaju da živim sam i uvek volim sveže namirnice… pitali bi me: „Koga kriješ na tavanici? Šta će ti taj sanduk u sobi? Zašto se zaključavaš da ne možemo da uđemo?“ Koješta! Treba češće ovako da izlazim, osećao bih se prijatnije… možda bih na tren pomislio kako sam slobodan… tako bih se lakše noću uspavao i ne bih morao do kasno da ostajem i čitam, pa da im budem još i sumnjiv što mi dugo gori svetlo.

Vetar se smirio. Kiša je polako prestajala. Još uvek je rosila, ali ja sam jedva bio svestan kako više ne moram da navlačim kapuljaču – hodao sam zgrčeno ukrštenih ruku pod pazuhom, unamćorisan kao da hodam po nevremenu i ostao zatečen u mestu kada sam osetio kako me prijatan miris ozona umiruje i kako nema više one buke koju pravi nevreme.

Zastadoh.

Ali koraci nisu stali. Čuo sam ih i dalje iza sebe. Sve vreme sam mislio da su to moji… kako li samo čovek otupavi kad je van sebe.

Ja se okrenuh, ali nikoga nije bilo. Međutim, kad sam se već okrenuo, mogu i da se vratim…

 – Sačekaj. – čuh jedan glas u blizini. Nije bio jedan od njihovih glasova, ali mi je bio poznat. Uplašio sam se od tog glasa kao od mrtvih. – Nemoj tako brzo da ideš. Tek što si došao, a već bi da bežiš.

– Zašto me pratiš? Ko si ti? – govorio sam stojeći u mraku, plašeći se mraka, plašeći se svog govora u prazno, plašeći se te praznine koja je u meni očigledno počela da rađa još jednu suvišnu ličnost i pretvara me u shizfreničara, kao što bi oni i želeli…

– Nije to što misliš… – reče glas iznenada i ukaza se. Stajala je ispod ulične svetiljke. Nosila je kabanicu, mokru, kapuljača joj je bila navučena, ali ipak sam joj prepoznao lice. Bila je živa. – Sačekaj još koji dan. A onda idi. Idi tamo gde smo trebali da se sastanemo.

– Doći ćeš i ti?

– Možda. Ali ako i ne dođem ovaj put, doći ću sledeći put. Ti ipak odi, nemoj da rizikuješ.

– Zašto sada ne bismo mogli…

 – Ne može ovako… Prljavo je sad. Ne želim blato i mulj po sebi. Ne želim da se samo sećam tebe. Kada bi to bilo sad, bilo bi samo sad. A ja želim uvek. Želim da se sećam ovih dana, a da mi ti budeš sadašnjost. Takvu budućnost želim.

– Zar ne bismo mogli sad da…samo odemo? I nikome se ne javimo?

– Ne bismo imali kuda ako bismo sada „samo otišli“. – odgovori ona osmehujući se umiljato mom naivnom pitanju – Ne želim da oskrnavim nas. Mi smo već odavno zajedno i ovo je nešto više od onog što oni misle da je. Zato nas i puštaju. Zar ti misliš da niko ne zna da smo ja i ti sada ovde? Znaju, ali znaju da se i hiljade parova ovako sastaje noću po zabačenim uličicama, barovima, stanovima i radi ono što oni žele da radimo… da se utopimo u noć i poverujemo kako smo im nevidljivi, samo zato što to očajnički… zato nas i puštaju, jer misle da je pitanje vremena kada će to i nama da se desi… hajde da im se nasmejemo u lice! Budi sutra tamo. Ja možda neću doći, ali ako i ne dođem, doći ću kad budem mogla. I ti dođi kada možeš. I ako bude suđeno, doćićemo jednom oboje u isto vreme. Uz malo sreće, tada će doći i kumovi. Ako i ne dođu, uzećemo za kumove slučajne prolaznike. Sveštenik je već odavno u pripravnosti. Ali treba biti strpljiv, da ne bi sve palo u vodu.

– Onda idi sada. – rekoh i ona nestade u mraku, okrenuvši mi leđa kao strancu. Bez osmeha, bez poljupca, bez dodira.

Ja požurih kući.

Do kuće sam hodao duže nego kada sam bio pošao od nje. Ili mi se tako činilo. Hodao sam dugo, polako i osluškujući – sve vreme sam čuo pored sebe još jedan par nogu. Namerno je hodala po lišću. Želela je da osetim njenu blizinu.

Evo, i dalje pada kiša. Kao i tog dana. I dalje mi je kuća bez nje. I dalje čekamo dan kada kiša neće padati, kada će obući belu venčanicu i kada će nas sveštenik blagosloviti.

Evo, čekam je već sedam godina… eno je, još uvek stoji na istom mestu, ispod svetla i čeka da prestane kiša. Nosi ružičastu kabanicu, ima ružičast karmin, crvene nokte i plavu bluzu. Na crnim cipelama ima blata i komadića suhog lišća.

Čuvam tu kabanicu, taj karmin i lak, tu bluzu i cipele u sanduku koji je ponela kao miraz. Otključam nekad našu sobu i udahnem njen parfem koji me zapahne s posteljine, a inače spavam u dnevnom boravku, na sofi s koje smo zajedno gledali te-ve program. Kupujem dva hleba, jer znam da je volela miris tople, sveže ispečene korice, koja hrska pod zubima. Ne zaključavam vrata, jer priželjkujem da ih vetar iznenada otvori i da poverujem kako se vratila iz nabavke. Ali uzalud! Sve je džaba. Bestraga! Još uvek nisam poludeo da bih u to poverovao… još uvek… još samo malo. I uspeću!

Mirjana Stojanović

Izvor fotografija: pinterest.com