10 apr DRVO

Počeo sam da sumnjam kada su izbili prvi pupoljci. Glatka površina, dotad neuznemiravana sitnim i tužnim brigama koje samo vreme može da izmisli, odjednom poče da puca i iz malenih otvora pojaviše se izdanci. Tih dana sam, budući pesnički nastrojen, i po nekoliko sati provodio zagledan u te male vesnike života. Radosno zbunjen, pitao sam se u šta će se pretvoriti. U detinjstvu, kada sam bio bolji i lepši, sa nevinom strašću sam kidao krupne pupoljke krušaka ispod kojih su bili gusto nabijeni crveni cvetovi; samo sam želeo da ih vidim tako jarke i plamteće i odmah bih se pokajao što sam sprečio rađanje kraljevski belih cvetova iz kojih će izrasti oni krupni, tvrdi plodovi koji tek zimi kad omekšaju otvaraju svoje kapije gladnim dečjim ustima.

Pupoljaka je bilo sve više i to su primetile čak i sterilne oči revnosnih službenika, onih istih koji su iz svoje dosade izvlačili samo tupu monotoniju, a iz monotonije još tuplju dosadu. Sećam se kako su mi kreketali:

-Molim vas, to je preispoljni bezobrazluk! Kako se samo usuđujete?!

-Pupoljci! Šta pa sad to znači?

-Gospodine, naša praznina nas dovoljno vređa. Nisu nam još potrebne i takve lakrdije da nam sole ranu.

-Iskreno, ja sam više očekivao od vas. Bilo je naznaka da ćete nam se pridružiti.

-Strašno, kolega, vi postajete nešto drugo!

Nebo mi je davalo moralnu podršku; počeo sam da se teturam od zanosa i ushićenja. Moje srce još nije bilo skuvano; radost nije bila uništena. Samodovoljan, nisam želeo da sebe gradim kao njihovu negaciju, nisam želeo da mrzim. Voleo sam sebe, voleo sam svet i obožavao sunce. Nežnim korakom našao sam najviše brdo, stao mirno poput stabla i počeo da upijam zrake koji su me golicali, milovali, mazili – želeli kao i ja njih. I glava, sad suvišna, poče da se rastapa u granju. Širio sam se i rastao, skupljajući i odajući energiju. Pupoljci su se pretvorili u plahovito, paperjasto cveće i lišće mi se talasalo na vetru.

Sada, kao drvo, živeću zauvek.

Viktor Kosteski

Izvor fotografija: pinterest.com