09 dec PROSTO, SOLILOKVIJ

Ako od nekog mesta odeš dovoljno daleko, moći ćeš da vidiš kako ono postaje tačka na horizontu i kako se prijanja uz nebo. Ta maršruta koju treba prepešačiti naziva se radijusom uzdignuća. Neretko sam prelazila te daljine, da bih se okrenula i shvatila kako je smešno tu kratku distancu nazvati daljinom. Bolje, nužnom optičkom blizinom. Znala sam da je sve varka, ali ti odlasci – celodnevne šetnje – su me oporavljale i otključavale grčevito stegnutu škrinju u grudima. Činilo mi se kao da sam avlijski pas kome je dozvoljeno da štrapacira samo po lancem ocrtanom komadu dvorišta. Ali ja sam nasuprot ogoljenoj i vekovima nesputanoj animalnoj čežnji za slobodom imala decu i muža kojima se trebalo vratiti. To uzdizanje, iako prevara, činilo je da dišem lakše.

Jeftino uplitanje u znojave i prljave afere, oslobađanje potiskivanog libida sa nekim zategnutim, blavorastim ljubavnikom ili trošenje baslosovnog novca nisu me nikada privlačili. Trebalo mi je samo da na kratko budem sama samcijata. Da čujem sebe. Da se sama sa sobom posavetujem i saberem.

U stanu me je poput nekog duha pratilo klepetanje pisaće mašine po kojoj je Danilo počeo da jače udara od kada je osetio bolove u zglobovima. Da li se sveti sam sebi bolom koji se samo pojačava udarima ili nekako pokušava da se što više utisne u papir, ne znam. Nesnošljivo je to neurastenično bilo metalne krntije. Svakoga dana čekam da se ta škripava agonija završi, nekim šlogom ili srčanim udarom – mašine naravno – i da prestane. Da jednostavno prestane. Prolazi kroz zidove, kroz slušalice, kroz Loline ručice kada mi uši poklopi, dok namrštenog lica, kao da sam posrkala limun, čučim u dnevnoj sobi.

Svuda su izlepljene gromuljice od sline. Ispod stola, u unutrašnjosti cipela, na ormanu, televizoru i zavesama. Jagoša je uhvatila manija ubijanja insekata po zidovima. Za svako krvavo ubistvo, lukavo dobijenu lovinu u vidu razmrljanog končastog insekta, lepio je po jednu gromuljicu, gde bi se zadesio. Odvratna nadgrobna ploča od gumastog patrljčića nosnog sekreta. Jeste mi sin, ali je odvratan. Naravno to mu nisam rekla, nadajući se da će prestati sam od sebe, kao što je i počeo. Takve sumanute ideje dečacima se rasprše kada počinju da primećuju devojčice, a ovaj moj je već u tim godinama. Ako se ništa ne promeni moraću da porazmislim da li je u redu da mi sin bude sociopata i homoseksualac. Ali opet, ako je to vreme kada primećuju devojčice, možda je i vreme za primećivanja dečaka, na onaj čudan način. Možda se ne desi ništa kada treba, nego prava stvar kada ne treba. Čuj mene prava stvar. Dobro je što samo razmišljam, ne klepećem na sve strane, šta bi ljudi pomislili.

Ali sve te gadosti za oči i uši u muškoj režiji nisu ništa naspram Lolinih beskonačnih pitanja. Ne znam da li me više plaši to što na najveći deo pitanja ni ne znam odgovore, pa joj se obrecnem i podviknem; to što mrzim starmalu decu koja sve znaju i procesuiraju brzinom svetlosti, da bi kasnije to nekako inkroporirali u svoju scenografiju odraslih osoba; ili naprosto što ne umem da joj odgovorim jezikom koji razume. Tako je jednostavno objasniti joj obične stvari. Uvek nekako pronalazim reči kada je život u pitanju. Uspevam da joj sve razložim do nivoa u kome njena mala, debela, loknasta glavica, bez tri zubića, uspe da me shvati, očiju razrogačenih kao da je videla Deda Mraza. A onda samo jednom katapultira pitanje, dok češlja lutku: „A, mama,“ pauza sa podizanjem glave, krivljenjem usana i namrštenim ozbiljnim pogledom, „A je l’ ćeš ti da jednom odeš zauvek?“.

„Neću nikada i nigde da odem zauvek. Samo ponekad prošetam, pa se vratim.“

„Ma dobro, znam. Nego tata uvek pregori mleko kad ti nisi tu.“

Možda je vreme da zajedno, nas dve, krenemo u opisivanje onog radijusa.

Andrija Jocić

Izvor fotografija: livinggreenmag.com, flickr.com