01 apr Lepa Ladivin

Na jugu Srednje zemlje, u magličastim predelima visokih brda i dolina, svojom lepotom izdiže se provincija Mantelje. Visoke, kao gromade stene zapanjuju neobičnim oblicima kao da su ljudskom rukom sazdate, a izukrštane horizontalne linije i elegantni uspravni, kupasti oblici pruženi visoko ka nebu, daju ustisak velelepne palate. U predelima sa najviše zelenila nalazi se gradić Setnum, čuven po svojim bajkovitim vrtovima. Na geografskoj karti provincija se prepoznaje po specifičnom pravilnom obliku peščanog sata, kao da ga je neko precizno olovkom nacrtao tik uz more. Mnogi moreplovci se na svojim pustolovinama odluče da ga posete samo radi radoznalosti, u uverenju da oblik ima neko skriveno značenje, mada ih na to takođe navede otvorenost grada ka moru, prijatna klima i mirna voda.

U unutrašnjosti grada, na granici sa susednom provincijom živela je nekada davno lepa Ladivin sa svojim roditeljima. Njen dvor imao je oblik stena provincije Mantelje, od kojih se razlikovao samo zlatnom bojom i šarenim cvećem koje ga je obavijalo u vidu raznobojne čipke. Njena kosa imala je boju peska u suton kada se sunce povlači ka zapadu uz ružičaste odbleske, a oči boju maslinaste reke kojoj se ne nazire dno. Uvek je na glavi nosila krunu od vitica modrog cveća i ostavljala za sobom miris prirode orošene kišom. Volela je da sedi u svojoj bašti i čita knjigu. Nekada bi se toliko zanela, da ne bi ni primetila radoznale poglede prolaznika, niti čula pesme trubadura.

Ali jednog dana zvuci preko njene kapije bili su toliko jaki i zamamni da je smesta podigoše sa pletene stolice i skrenuše pogled sa knjige. Masa ljudi okupila se na gradskom trgu i napravila krug, tako da je zaklanjala pogled svakome ko je iz daljine želeo da sazna šta je premet pažnje. Tako se i lepa Ladivin približi ovom krugu ne bi li zadovoljila svoju znatiželju. Tri prelepe mlade Ciganke igrale su na zvuke frule, koju je svirala četvrta iz njihove grupe, očigledno dosta starija i iskusnija. Sve su imale duge, crnoljubičaste kose i oči u kojima su vitlali talasi najvećih vodenih dubina. Odsečno su pomerale glavom i vrtele zglobove ruku, dok su noge tapkale po zemlji u ritmu otkucaja uzdrhtalog srca. Povremeno su dovikivale jedna drugoj: Hajde, zaigraj, Leta, Idemo, Dorinda, Raspusti kose, Mejra, Poleti, Rosita… Odzvanjalo je na sve strane. Ladivin je opčinjeno posmatrala ovu neverovatnu scenu spleta igre, pesme i glume. Nikada do tada nije videla niti čula nešto slično. Ti zvuci su dolazili iz nepoznatih predela njenog skrivenog bića, koje je najzad odlučilo da pomoli svoju glavu. Kao da je pročitala njene misli, najstarija, Rosita prestade sa igrom i priđe joj.

– Divnog li deteta! Kako se zoveš, devojčice?

– Ladivin, prozbori ona, iznenađena i pomalo posramljena.

– Kakvo lepo ime. Kao što si i ti. Da li bi želela da saznaš svoju sudbinu, dete? – reče Rosita zagledavši joj se duboko u zenice. Pogled njen bio je poput magneta koji je uvuče u svoje dubine. Ladivin joj uzvrati pogled i privučena magnetskom snagom poče plivati u zelenoj vodi Cigankinih očiju u kojoj je pored glatke, visoke trave bilo i pomalo mulja koji joj je milovao kožu. Ladivin se zgrozi na ljigavi dodir ove materije i ispliva na površinu. Pitanje koje joj je Ciganka postavila, međutim, kopkalo je i ona požele da sazna nešto o svojoj budućnosti.

– Da, volela bih, reče zaneseno Ladivin, dok su joj lice šarale okrugle žute lopte sunčevih zraka, koji su se pomaljale kroz gusto lišće drveća.

Rosita podiže glavu i rukama odsečno pomeri kosu sa lica. Njišući ramenima i kukovima u istom ritmu, jednim nasuprot drugim, polako se približavala Ladivin, ne odvajajući pogled sa njenih očiju, kao da pokušava da prodre u njihove zakopane tajne. Zatim stade, nogu raširenih do visine ramena i pade na kolena, ruke pruživši ka Ladivin, pokazujući joj da to isto učini. Ladivin joj pruži ruke i spusti na kolena, nestrpljivo očekujući da krene sa proricanjem.

– Jako mi je konfuzna tvoja sudbina. Sve same šare i obrisi, nijedna jasno ucrtana linija. Vidim dva puta. Jedan od njih moraš da izabereš. Odnosno, vidim jedan put, a na tebi izbor da ideš njime ili da ne ideš. Ukoliko odlučiš da ne ideš tvoj život se neće promeniti, svaki dan će biti isti kao i prethodni, bez uspona i padova, kao ravna linija koja se bez krivudanja pruža u nedogled. Neće biti boli, ali ni radosti i grozničave sreće. Život će biti dug i miran. Ali ako odlučiš da kreneš drugim, krivudavim i riskantnim putem biće neizvesnosti i pokoje opasnosti. Život neće biti tako jednostavan, ali ćeš biti srećna jer će tvoje srce treperiti, a života energija strujati tvojim venama.

– Ali kada će mi se ukazati ta dva puta? Kada ću dobiti priliku da biram?, upita zbunjeno Ladivin.

– Vidim zlatne kočije i u njima princa sa svitom. Prelep je, sija kao i kočije. Ima crnu kosu i blistave crne oči. Prav je kao strela i i nestrpljivo čeka trenutak kada će sa tobom krenuti u novi život. Ako odeš sa njim videćeš razna čudesa: raskošne palate, umetnička dela ogromnih dimenzija, rajske vrtove, pikantne ukuse i čudesne zvuke. Biće lepih ali i teških dana. Plakaćeš i od tuge i od radosti, ali neće ti biti dosadno ni jednog jedinog trenutka. Svaki dan nosiće neku drugu boju i drugačiji zvuk. Život ti možda neće trajati dugo, ali će zadovoljstva biti na pretek. Svako iskustvo kad mine pamtićeš sa čežnjom, bilo ono dobro ili loše.

Ladivin se počeša po nosu i namesti pramen kose iza uva, neodlučno gledajući u zemlju. Nije očekivala da će imati pravo izbora. Pomisli kako bi bilo lakše da je samo saznala svoju sudbinu, ma kakva ona bila, osim što je ovakav teret nosila sada na svojim plećima. Šta god bude odlučila sama će snositi krivicu. Tako je teško kada je moć odlučivanja u našim rukama.

– Zlatne kočije će proći pored tvog praga, nastavi Ciganka, a tvoja je volja da li ćeš otvoriti kapiju da uđu unutra ili ih pustiti da odu.

– Kako ću znati kada treba da prođu? – upita Ladivin slabašnim glasom.

– Samo načulji uši, ništa više, odgovori Ciganka oslonivši se jače na Ladivininu ruku kako bi ustala sa zemlje.

– Nadam se da ćeš napraviti pravi izbor, reče i zagrli je čvrsto.

Tokom noći ciganske čerge napustiše Setnum i Ladivin nikada više ne ugleda u svom gradu ništa slično.

Dani su prolazili, Ladivin je osećala da u njenom srcu nešto vrije, a mesto je nije držalo. Reagovala je na svaki zvuk koji dolazili spolja, verujući da su to prinčeve kočije, a onda bi se pomalo razočarana, ali ne i obeshrabrena vratila u dvorište govoreći u sebi: „Smiri se, doći će i taj da“. Ali taj dan nikako da dođe. Prošle su nedelje, meseci, a zatim godina. Od kočije ni traga.

Jednoga dana Ladivin se umori od čekanja i u svom srcu strašno okrivi Ciganku što ju je slagala, a prema sebi oseti bes što je poverovala. Odluči da više neće stajati pred kapijom i budno paziti da kočija ne prođe, već će kao nekada čitati svoje knjige u bašti, a kočija ako prođe neće joj sigurno promaći. I tako ona iznese hrpu knjiga pred sebe i marljivo krenu čitati jednu po jednu. Svaka je bila lepša od one prethodne i  svaka je krila upravo onakve lepote o kakvim je pričala Ciganka, samo što su ove dolazile iz sveta mašte. Lepoj Ladivin je tako prijala svaka reč i svaki opis, da ona potpuno zaboravi na realnost i postade deo imaginacije. Kako i ne bi kada je konačno osetila draž Cigankinih reči i u mašti otkrila tu veličanstvenost.

– Zašto bih morala da se mučim kada sve mogu da doživim čitajući u svojoj udobnoj stolici, pomisli Ladivin, zadovoljna svojim zaključkom.

Posle tri dana setnumskim drumom zakloparaše jedne zlatne kočije. Prelepi princ sedeo je u njima i išao ka ispunjenju svoje sudbine. Jedna proročica u njegovoj kraljevini prorekla mu je da će u gradu oblika peščanog sata naći predivnu deojku kojom će se oženiti. Što su se više približavali Setnumu toliko je jače njegovo srce lupalo. Ladivinin dvorac se nazirao, ali, prema uputstvima proročice, sve dok ne vide otvorenu kapiju pred velelepnim dvorom i pred njom devojku zlatne kose, ne smeju se zaustaviti.

Ladivin je za to vreme čitala. Letela je na krilima mašte, sva predana opisima dalekih mora i planina. Njeno telo bilo je u bašti na pletenoj stolici, ali je duh odavno odlutao. Od ranog jutra nije okusila ništa, a još manje se setila da treba kapiju otvoriti kao što je to činila u proteklih godinu dana. Beli konj koji je vukao kočije je veselo kaskao, a uzde zveketale kao kakva trubadurska pesma. Ubrzo kočije uđoše u Ladivininu ulicu popločanu dijamantom na kome je svaki zvuk odzvanjao, da je bilo nemoguće prečuti nekog prolaznika ili kola. Ali Ladivin, duhovno odsutnu, u ovom trenutku ni teški bubnjevi ne bi omeli. Tri puta je kočija prolazila glavnom ulicom uzduž i popreko i još toliko je princ pešice obišao grad, ali Ladivin ne probudiše iz njenog divnog sna. Rastužen, princ odluči da napusti grad i vrati se u svoju kraljevinu, svestan da je naseo na reči proročice koja je očigledno želela samo novac. Zlatna kočija nikada više nije došla u Setnum.

Kada se umorila od čitanja, dan kasnije Ladivin usta da protegne noge i poče registrovati zvuke koji su dolazili sa ulice:

 – Još ne mogu da se otmem utisku.

– Tako je lep, a kosa mu je tako gusta i sjajna. Da, a njegove kočije sa belim točkovima. Ceo prizor liči na neku porcelansku grupu.

Ladivin se učini da sanja u prvom trenutku, ali već u sledećem se uveri da neko zaista priča o princu i kočijama. Nemoguće da je od silne želje da ih vidi počela da umišlja.

– O čemu pričate? Kakva zlatna kočija?

– Juče je prošla našom ulicom, a princ u njoj bio je još lepši, reče joj jedna susetkinja.

– Šta su tražili ovde?

– To niko ne zna. Samo su nekoliko puta prošli gradom, a zatim otišli. Mislim da su se izgubili.

– Kažete, otišli? – drhteći upita Ladivin.

– Da, videli smo ih kada su izašli na glavni put.

Ladivin nije više mogla da govori. Nesigurnim korakom ode u svoju baštu i sede na pletenu stolicu. Dugo je tako gledala u prazno bez misli, kao drvena lutka. Najednom usta sa stolice, pljesnu rukama i reče: Ma doći će on ponovo. Vratiće se po mene.

Tako je Ladivin sebe spasila teške patnje i očajanja, preporođena novom nadom. Ponovo je danima sedela u svojoj stolici i čekala da zlatna kočija prođe po nju, a svaka nova misao iznova je ulepšavala i podmlađivala njeno lice, kao sveća koja odbija da izgori uprkos slabom plamenu.

            Danas je Setnum jedan od najpoznatijih arheoloških nalazišta, a Ladivinin dvorac pretvoren u muzej. More posetilaca svakodnevno prolazi njenom sobom i salonom za primanje, diveći se staklenim posudama, portretima u ulju i rajskim scenama naslikanim na plafonu. U dvorištu je predivna kamena skulptura mlade devojke, zlatne kose, koja sa knjigom u ruci sedi na pletenoj stolici pogleda usmerenog u pravcu kapije.

Marija Pavlovna

Izvor fotografija: pinterest.com