Zašto mi ostavljaš otključana vrata od svog stana? Zašto mi se daješ u ove kasne sate, Kad grad zamre? Zašto mi daješ najlepše godine tvog života Potajno iza zagnutih zavesa? Zašto me puštaš da prisvajam tvoje prste Okićene srebrom i belim zlatom? Zašto me puštaš da ljubim tvoje teme i nos zaranjam...
- Šta želiš da ti kupim za Novu godinu? - Od kad ti kupuješ poklone za Novu? - Od juče. - Šta ti se desilo? - Dobila sam poklon usled ove kolektivne euforije, pa rekoh da probam i ja nekog da obradujem. - Onda mi kupi neku sisatu i lepu...
Rekao mi je: - Takvi se ljudi ubijaju na kraju. Znaš to, znaš i da ne možeš da im pomogneš. I živiš u strahu, ti s druge strane, da to ne bude možda sutra ili za minut u kome si se najlepše dosad osmehnula. Rekao mi je...
- Čekaj, kad ću ja njega da upoznam? - Nije mi dečko, pa da ga upoznaješ. - Baš zbog toga. Kad ga propustim kroz šake, čas posla će ti postati dečko. - Ne možeš batinama ugurati ljubav u ljude. - Onda nastavi da budeš fina i da mu posvećuješ...
Nedeljom me ne pitajte ništa jer znam sve a ništa vam neću reći. Nedeljom se setim onih koji me ne zaboravljaju i saznam zašto ne dolazi onaj kog ja ne prestajem da se sećam. Nedeljom ne pišem poeziju. Nedeljom hvatam svaku reč u letu. Nedelja je...
Eto te opet. Nenajavljen. Neodoljiv u svome „Ne mora niko da zna“ Eto te, snom putuješ Ranom zorom u nedelju. Ne da mi se da se budim Jer nestaćeš kroz krmeljive obrise jutra. A ovde sam ničija, Ničija do tvoja, Nedeljom ujutru u snu. Još samo tri minuta, Tu malu večnost, Dok se tvoj lik ne izgubi...
Zamisli vratiš se u detinjstvo. Recimo, imaš malo godina da sam šetaš gradom kad padne noć. Kažu ti, poješće te mrak. Ti dobro znaš da si dovoljno veliki i da mrak ne ujeda. Znaš da beton nije hladan i da su kolači od blata nešto najukusnije...
Nedelja je tek počela. Sat otkucava ponoć. To je jedan od onih starih satova što zaista otkucavaju. Jednom. Drugi put. Treći...
Srećem ga već neko vreme. Vrti krugove u parku i žicka ljude za keš. Ciga, u pocepanom džemperu i izbledeloj zelenoj jakni. Uvek je u toj jakni i gotovo da ga nikad nisam srela treznog. Nekad, kad je park prazan, on sedne na klupu i...