17 dec Da ćutim

– Čekaj, kad ću ja njega da upoznam?

– Nije mi dečko, pa da ga upoznaješ.

– Baš zbog toga. Kad ga propustim kroz šake, čas posla će ti postati dečko.

– Ne možeš batinama ugurati ljubav u ljude.

– Onda nastavi da budeš fina i da mu posvećuješ priče. Kad ga neka druga smuva ti mu se zahvali za inspiraciju za poveći patetični opus, skuvaj im čaj i poželi sreću u životu.

– To je zbog Marfijevog zakona o posvećenim pričama.

– Šta kaže zakon?

– Kaže da priča uglavnom donosi aplauze drugih i da je prava retkost oduševiti onog za koga je pisana.

– Ma, ti si sebi najveći Marfi, sve dok ćutiš!

– Da ne treba možda da zapevam?

– Pevanjem možeš trajno da mu oštetiš sluh, ali sa gubljenjem živaca već imaš šanse.

– Sa gubljenjem živaca?

– Mogu da namirišem dan u kom gubiš živce i krećeš da mu vrištiš sve ono što pijana misliš. Bez metafora, olovaka, papira, tastature, opijata i sličnih pomagala.

O ovom razgovoru i gubljenju živaca mislim već nekoliko dana.

Dobri prijatelji i razgovori umeju da te odvedu gde nikad nisi bio. Dobri su, jer umeju sa tobom, čak i kad nisi dobro. A kad nisi dobro, zakažu ti neka čula. Ne možeš jasno da vidiš i da namirišeš, samo osećaš kao lud. I pišeš kao lud. Dobro, neki trče, ili se opijaju, ili se zatvore, ili jedu slatkiše. Svako ima svoj način.

Izgleda da sam od svih načina izabrala da ćutim.

Zato što sam cava.

Zato što je nada uglavnom kurva.

Zato što je lakše drndati  ljubav po tastaturi i čekati nešto, nego izdrdati sve to simpatiji u facu.

Zato što je zima. Napolju.

Zato što je hladno kad nemaš simpatiju da ćutiš o njoj. Unutra.

Autorka: Tijana Banović

Fotografija: weheartit.com