Sivilo. I bukvalno, i u ljudima. Muka. Teskoba. Napor. Ali, I toplina. Neopisiva. Nicim izazvam optimizam. "Će si bude". Možda sutra. Možda nekada. A možda i neće. Srdačnost. Neizmerna. "Što južnije, to tužnije" - tačno. Međutim, i "što južnije, to gostoprimljivije". Ne verujete? Dođite. Nisam objektivna? Priznajem....

Draga djevojčice, gledam te kako iz dana u dan rasteš, kako juriš kroz život, ponekad ga vodiš, a ponekad on vodi tebe. U nekim trenucima te prati istinska radost, dok u drugima stojiš na rubu i ponekad poželiš da padneš. Juriš kroz poslove, račune i...

Nema ničeg zanimljivog u životu. Osim života. Koji lebdi oko tebe, ali ga ti ne osetiš dok te nešto ne lupi ili dok ti nekog ne lupiš. Onda se češeš i proklinješ isti taj život, kako ti se nije desio, kako ti se desio, ali...

Pre nekoliko godina sa velikim kašnjenjem uključila u savremene digitalne trendove i shvatila da imam mnogo toga da naučim, ne samo o društvenim mrežama već i o ljudskoj prirodi. Svašta se u digitalnom svetu može videti. Ima interesantnih postova, nailazila sam i na vrlo važne informacije...

Ima mesta na planeti za koje je šteta što postoje. Nastanjena samo naizgled mirnim, pitomim ljudima. Uređena naizgled dobrim zakonima. Ispod glazure, zakoni su puni rupa, a sve vrvi od izopačenosti i zla. Dolaze do izražaja čim ljudi osete da si slab, ranjen ili da...

Ćuti, ne galami, ne mora tvoja uvek da bude poslednja. Kažu mi, jer brinu; slutim. Pa se utišam za oktavu, da ne budem nepristojna. Iako mi u glavi ona misao da me nije mama rodila da ćutim. I taman kad ponosno pomislim da sam se uspešno...

- Ti stvarno misliš da bi ovo trebalo na ovome ostati? – upitala si me snena i presretna te listopadske zore dok sam ja znatiželjno provirivao kroz balkon meni nepoznatog grada. - A nego na čemu da ostane? – pitao sam, tek tako da pitam,...

Gledam te, ti u plavome pružaš utočište raznim morskim pticama. Donosiš im mir, nemir, sjaj. Puštaš ih da odu do prvog svetionika i vrate se ponovo. U tom širokom vidiku posmatraju naizgled hrabriji i ljepši svijet. Misleći da će imati snage za još milion letova...

Ja verujem u bajke! Kako mi to ranije nije palo na pamet? Previše mraka, previše realnosti, previše života. Sve mi se vrti. Verovah u Boga. U ništa. U možda boga. U Univerzum. U pare. Paralelno s tim – ljubav, prijateljstvo, ideali. Šta mi je to donelo? Ama...

Neki trenuci doslovno odrežu. Odrežu ljubav, bol, sjećanje, prkos, inat, ljutnju, prošlost. Šezdeset sekundi ranije, netko ti je bio cijeli svijet, a samo časak kasnije imaš osjećaj kao da između tebe i te osobe stoje ne jedan, nego tri svemira. Čudna smo mi bića. Možemo beskrajno...