Što sam stariji, sve češće spominjem neka stara dobra vremena. Iako ustvari nemam pojma šta je to. Došle su mi pod ruku neke kevine novine, miks nadrilekarstva, estrade i uputstva za preživljavanje penzionera. Na zadnjoj stranici, postavili su pitanje nekoj pevačici (jednoj od mnogih novokomponovanih)...

I tako dođe dan kad nebo zanijemi i srce progovori. Kad se oči napune suzama i kad od tebe putevi vode samo za nazad. Dođe dan kad se od tebe samo odlazi. Lupio bi pesnicom o zid i razbio bi i zemlju do druge strane strane...

Da me pitaš čime bih se htjela baviti, rekla bih ti – svime! Želim učiti španjolski, gledati crno-bijele filmove, čitati romane i pisati vlastite knjige, kuhati razne specijalitete i provoditi večeri sa dragim ljudima uz kolače i crno vino. Moj mali balon od sapunice raspukne se svake...

Jednom kad sve prestane i zemlja se pretvori u prah. Jednom kad ućute bolesti, tuge, kad utihnu nespokoji i svrab. Kad raspucalim tijelom prožmemo stradanja i kad ostanemo živi. Izliječit će nas vrijeme. Jednom kad opet pri udahu osjetiš da se dah razliva do stomaka, da ne...

Dobro je kada nešto znaš da radiš dobro. Voziš auto, kamion, lepiš pločice, ili da staviš dva prsta u usta i zvizneš da se zatrese cela ulica. Nije to mala stvar. Ili da pimpuješ loptu do 100, znaš sve timove finske druge lige, da izvadiš...

Pomisliću jednom da nije bilo sasvim uzalud. Prelepiću sećanja veselijim kolažom i pustiti da svaka neostvarena želja samu sebe ispriča. Ali znam, uplašiću se pred sopstvenom maskom; niz kičmu će militi svaka laž kojom sam te pred drugima kitila, kako bih uspravno pred samom sobom...

Uvek kada mislim o budućnosti, bilo to pet, deset ili pedeset godina unapred, uvek je mislim sa tobom. Bez tebe je ne mislim. Bez tebe ja ne mislim. Ali ti jesi tu i sve ima oblik, boju i smisao. I budućnost. Mislim da to samo ja...

Dan se prepoznatljivo razlio po zraku. Sunce je svojim zrakama ranilo pločnike poput najboljeg snajperiste. Temperatura se osjetno povećala danas u odnosu na prethodne dane. Cvijeće, drveće, klupe u parku, znakovi na putu, sve se urotilo da na najljepši mogući način napiše kraj ovog putovanja. Sve...

Jutros sam se probudila u pet i trideset.  Probudio me cvrkut malih smrznutih vrabaca na prozoru. Onih koje hranim svako jutro i znam da sam im potrebna.  Muzika je svirala lagano u obližnjem kafiću, dok je neka žena spremala lokal za novi radni dan.  Činilo...

Otkako je saznala Tengovu adresu elektroničke pošte Aomamin svijet pretvorio se u stvarnost. Gomila dosadašnjih ritualnih radnji kao da je iščezla pod naporima gigantske gumice, koja je odlučila izbrisati sve ono što je dosada radila kako bi se zaštitila od razmišljanja. Nakon šestog dana borbe s...