22 nov Tebi

Uvek kada mislim o budućnosti, bilo to pet, deset ili pedeset godina unapred, uvek je mislim sa tobom. Bez tebe je ne mislim. Bez tebe ja ne mislim.

Ali ti jesi tu i sve ima oblik, boju i smisao. I budućnost. Mislim da to samo ja primećujem, jer kad pričam drugima o tebi, oni ne razumeju. Njihovi životi nemaju naš oblik, nemaju nas. Samo mi imamo nas.

Zato i volim da mislim o budućnosti, jer ćemo tako i mi biti tu.

Mislim o svim mestima na koja ćemo zajedno otići, o gradovima koje ćemo posetiti. O onima koji mi se neće dopasti, a i o onima koji hoće. Znaš već koliko sam ponekad zahtevna. Ne zameri mi, ni sama ne znam zašto je tako. Ponekad sam i sama zbunjena sobom.

Ipak, tobom sam retko zbunjena. Verovatno zato što uvek znaš šta želim, čak i pre nego što ja to znam. Pa onda ni ja ne budem zbunjena sobom, tobom, sa tobom.

Budem samo-ja. A danas je, imam odjednom utisak, to najteže biti.

Mislim, onda, o svim pričama koje ćemo jedno drugom ispričati, sve dok ne preostane ništa što jedno o drugom ne znamo. A i onda neće biti dosadno, jer sa tobom nikad nije dosadno. Sa tobom se uvek nešto dešava, čak i kada se ne dešava. Čak i kad sedimo zajedno i samo mislimo. O budućnosti, o svetu pred nama. Ili kada naslonjeni jedno na drugo, čitamo. Svako svoju knjigu, svako udubljen u svoje misli. A zajedno. Uvek zajedno.

Naučićeš me da kuvam, da budem mirnija, da budem više ja. Jer ja sam sa tobom uvek više ja, a ti si sa mnom više ti. Zajedno mislimo jedno drugo, pa zajedno postajemo sve više mi.

Ipak, nekad se plašim i da te neću naći, iako te oduvek tražim. Plašim se da ću propustiti susret sa tobom, da ću poći levo a ne desno, pa se nikad nećemo sresti. Ne mogu da kažem da zapravo ne postojiš, jer znam da si tu. Nekad mislim da me nešto vodi prema tebi, da me privlači da krenem posebnim, određenim putem. Pa tuda koračam, sigurna da ćeš me negde čekati.

Upoznala sam, na tom putu, neke verzije tebe, ali niko nije dovoljno ti, pa onda ni ja nisam dovoljno ja. Pa ni budućnost nema dovoljan oblik, nema naš oblik.

A kada previše mislim o budućnosti, pomislim da je i napišem. Onda će imati samo moj oblik. Imaće sve što mi je potrebno da jedna budućnost ima: mene. I onda pišem, i pišem, ispisujući redove koji se nikada neće desiti. Ništa više nego što se stvarnost (ne) dešava.

I onda, pišući sebe, shvatam: pišem i tebe, i ako postojiš i ako ne postojiš.

Sa tim na umu, nastavljam da pišem; i sebe i tebe i budućnost.

Autorka: Milica Popović

Fotografija: weheartit.com