Pojela si me bez pribora, Termički neobrađenog. Nekom sam bio žilav, U tvojim zubima mekan Kao dete tek rođeno. Pojela si me na živo Do poslednje kosti; Kad uradiš šta krivo - Pitam tebe da mi oprostiš. Znala si da sam Više tvoj nego svoj, Znala si da sam Više niko nego broj; Pojela si me bez pribora U...
Ti ne znaš ko sam ja. Šta me to boli. Čega se plašim. Da li sam ona ista, kakvom si me zamišljao. Ne znaš da li sam volela, one koje sam gubila. I da li sam odlazila, zato što nisam umela da se zadržim. Ili samo zato što nisam imala, zbog čega da ostanem. Ne znaš, ni da...
Nema te. Kad otvorim oči, nema te. Nema te, i… Nema ‘i’. Prosto te nema. Gledam i tražim te, zenice se od napora skupljaju. Ali te nema. Nisam sigurna zašto, ni kako. Ni da li te je ikada bilo. Ni da li sam srećna, ni da li...
Jutros nisam otvorila oči, pre tebe. A možda i jesam, ne znam. Ne sklapamo ih više, jedno pored drugoga. Nisi mi pomirisao vrat, za dobro jutro. I nisi mi meso, šakom stegao. Večeras ne pijem Jack, sa dve kocke leda. Pijem martini, onaj sa jednom. Opet sam usnama i zubima, skidala kristale šećera, sa ruba čaše. I opet niko nije pitao, zašto tako...
Pijemo u malom stanu Okruženi ljudima koje volimo Nadamo se da ćemo uvek Opstati na dve noge Do samog kraja. Pijemo u malom stanu Zanemarujemo sutrašnjicu Ne znajući gde ćemo da zastanemo I zauvek ostanemo. Sada smo na tren od ozbiljnosti Nešto kao prestani toliko da se zajebavaš Postani čovek kojeg poštuju Budi uzor. Ja bih pre (p)ostao Večiti i...
Neka ostane epitaf Da sam jedne noći volela Morizu i Nitisa I da su prsti Hodili kao četkice, Hladni. Neka napišu Da sam sanjala Pariski sneg i Da je psiha bila Devojka u beloj haljini, Noseći moju ogrlicu. Neka ostane epitaf, Smrtno me ranili Morizo i Nitis, Ko mladu ženu, Nije stigla ni Da se napuderiše. Autorka: Emilija Deljanin Fotografija: weheartit.com ...
Nedostaje mi septembar. Ovaj poslednji. Jedan od njegovih poslednjih dana. Kada sam te sreo. I čudio se lepoti tvog imena. Sećaš se? Nedostaje mi tvoja začuđenost činjenicom da ljudi vole tvoje ime. Tebi u suštini ništa nije posebno. Možda zato ti meni jesi. Na pola smo decembra. Nedostaješ mi. Nedostaje mi rečenica "Sad bih te poljubio"...
Znaš gde počinješ? Tamo gde se, sve moje završava. Na koži, koju drugi prsti nisu dodirnuli. Iza uha, kojem niko ne šapuće. U kosi, koju više ne ispravljam, jer je nećeš mrsiti. Nastaješ tamo, gde sve u meni, nestaje. I srastaš mi uz rebra, kao duboki nešiveni ožiljak. Više te od pluća ima, pa zastajem dok dišem. Da te ne izdahnem, epidemično, nekim tuđim...
Ako je nebo Prihvatilište za mrtve, Možda se negde tamo, Verlen i Rembo, Vole javno; Daleko dovoljno Od ovog sveta Gde živom smeta Nečija ljubav. Autorka: Elena Ederlezi Fotografija: weheartit.com ...
Noć je hladan talas ja sam brodić od papira. Puštam da me nosi ka litici il obali. Jer ništa nije važno dok muzika svira. I ljubav nema cenu ma kome da je prodali. U pustinji osmeh, suša na mom licu, Nema kapi predaje, živ je samo pesak. I najmanji tračak posejaće...