Naša su jutra Iglice svetlosti kroz roletne Čulo mirisa U mehuru kafe Moje zenice Poput sagorelih svitaca Po njenim grudima Razmazane Pod jorganom Išvrljane hartije Kopni hladnoća I dok se klackamo Nad ponorom sna Dodir preteže Dodir propituje Ženski lukavo -Pesniče, gde ćemo -Idemo svuda Autor: Predrag Milovanović Fotografija: weheartit.com ...
Želim ti kažem da te više ne volim. Da, samo zato pišem, da bih najzad stavila tačku na nas. A bili smo, bili smo veoma dugo. Predugo. Shvatila sam da mi odavno više nije bilo stalo, ali nisam to sebi smela da priznam. Neverovatno je koliko se žene grčevito drže...
Dodirni me. Trebam nekog Poljubi me, jer sam sâm Nasmiješi se, tužan sam. Pokušaj voljeti, pokušat ću i ja. I nikad nemoj otići, s tobom bih bio sretan. Poslušaj me i razumjet ćeš. Ne pitaj i ne misli o onome prije. Budi, jer i ja ću biti Autor: Igor Petrić Fotografija: weheartit.com ...
Nekih ljudi ostanemo željni. Život ih odvede daleko, ukrade ili među nama stvori nepremostive zidine. Nisu više tu. I mi živimo kao da nikad nisu ni bili. Skrojimo svoj život bez njih. Popunimo nekako prazninu koju su ostavili za sobom i koračamo naprijed. Ne osvrćemo se. Ne...
Ne želim da ostanem samo spekulacija, nezadovoljna osrednjost, kad se pod njenom koprenom ne osećam ispunjeno. Ne želim da se o meni priča šta sam mogao, ili tek u priset da navru nekome blistava, al' retka magnovenja mog delanja. Ne želim da moje mogućnosti zatome u maglenim bregovima raspikućnog vremena. Ne! da gorećim mislima, nauznak, u...
-Hoćete li meda u čaj? -Da, molim. Pogledom ju je tražio u kuhinji izvirujući iz velike pohabane fotelje. Smeškala se onako za sebe dok je pristavljala čaj. -I šta kažete, čime se Vi bavite? Uzeo je jedan keks sa stola. -Ja sam Vam, draga gospo, profesionalni hodač po rupama. -Hodač po...
U okrilju morskih valova, pod nogama zrna peska, šaptale su iglice borova, u daljini, osmeha tvoga bljeska. Šumovi su me vodili, stazama tvojih ruku, ka okeanima nežnosti i tišini, u davno opustelu luku. Mirisi neveste lavande, ostaše u mojim prstima, gledajući spokojno sa verande, kako Sunce tone u postelju pučina. Zvezda iz morskog neba, u koju sam satima...
Prvi roman autorke Zorane Manić intrigira već svojim naslovom, a nastavlja i samom sadržinom. Implicitno i eksplicitno se najavljuju novi delovi romana koji bi tek trebalo da uslede, a najavljuje se i ženski i muški princip, ali ne kroz njihovu borbu već ujedinjenost i vanzemaljsku...
Hoću da drziš ovu knjigu, kao podignutu pesnicu. Kao palu pticu na tvom dlanu, što je novo nebo pronašla. Da je gledaš, kao divljak vatru. Kao siroče majku. Hoću kao iščupano srce da je digneš, dok se krv po tebi proliva. I kao najlepši barjak i kao najviši barjak da se viori do oblaka. Hoću da...
Retko o tebi pišem. Govorim još ređe. Nekako si moj, kad te svi drugi, više imaju. I dok te prisvajaju, i stiskaju uz sebe. Ja te puštam. Da budeš slobodan. Jer nekako si moj, kad te svi drugi, više od mene imaju. I dok sa tobom razgovaraju. I dlanove ti dodiruju. Moj si. I kad misle, da kraj tebe spavaju, onako kako...