Ja, prosto, obozavam podrume. Iskljucivo podrume, tavani su mi nekako suvise nobles. Dakle, podrum bez neke škrinje, iz pitaj boga kog veka, sa pitaj boga kakvom horor - mističnom tajnom. Podrum. Čoveče, koji je tu haos! Police sa leve i desne strane. Sadržaj leve odmah...
Nije disala mirno Dok je treptala tiho Spustila je lijevu ruku Na moje bolno rame Pokazujući muku Zgrabila mi je kost Povlačeći krv Gledajući me prijezirno Bez drame Sa srcem u plamenu Kao da sam nepoznati gost Običan putni crv Pronađen na pragu njene robusne kuće Zadržim dah Promislim o smrti Nasmiješim se staroj Moleći za ganuće Umiljavajući je za predah Samo sam...
Monsun je popio sve mirise praskozorja i zove me. Moli me da ostavim kule i noći koje plaču kada neko ode. Moli me da dođem i napravim mali čamac od dobrog drveta I upoznam suštinu vode koja nema razloga da bude išta drugo. Blagoslov je biti voda. Nečija si...
I dan-danas ponekad pomislim na tebe Recimo, opazim šolju na polici Možda nabasam na disk koji si mi poklonila Kažu, snimiće nastavak tog filma U životu, filmovi retko imaju nastavke. Još uvek nemam pasoš, slabo plivam I zbog tena ne smem previše na sunce Nemam ni novac Sa mnom ne bi obišla Španiju...
Ulica je sinonim za borbu, ring. Ona je način života i način propadanja. Pokušaj da pobegneš od sebe, od drugih, i da u tim konfuznim lavirintima potražiš odgovore. Nogu pred nogu, korak po korak, shvatiš da ulicu ne čine samo one stare, oštećene građevine, koje te...
Tajana Dedić - Starović je mlada umetnica iz Bosne i Hercegovine. Bavi se fotografijom, digitalnim manipulacijama i izradom različitih vizuelnih rešenja, a u slobodno vreme, kako kaže, studira psihologiju. Njene fotografije nagrađivane su i više puta izlagane, kako u BiH, tako i u regionu. Imali smo tu čast, da Tajanu ugostimo, nakon poslednje izložbe,...
Ženi sam rekao da za vikend vodim majku kod lekara specijaliste u banju jer se ne oseća dobro. „Mora da pije onu vodu što smrdi na kuvana jaja“ – lupio sam. „Zar opet?“ – odmahnula je rukom i poželela joj sporu i bolnu smrt. „Opet...
– Nemoj da se ponašaš kao noj. Prekini, prekini, prekini. – Zašto vičeš ti na mene? – Ne vičem, samo sam tužan. Ne želim da to radiš, rešićemo sve. – Nemamo šta da rešavamo. Ja odlazim. Ne mogu ovako. Ne mogu. Ne mogu. – činilo joj se da...
Postajem voljeni pokojnik što više ne ratuje sa životom. Očajno raspoloženje pokriva um, podivljala surovost suši utrobu, grebem sa presušenog dna vremena. Izuzetni su samo trenuci mržnje, a redovni sivi, otrovni horizonti. Sumorna je moć nerodne duše moje dok strepnja hoda po trulom srcu, a pesak očaja pokriva istinu, misli postaju tiha vojska kraja sudbine. Predeli ljudskog...
Zdravo, malena. Dugo ti nisam pisao. Znam, oprosti. Mogao sam...