02 jul Razgovor smrtnih ljubavnika

– Nemoj da se ponašaš kao noj. Prekini, prekini, prekini.
– Zašto vičeš ti na mene?
– Ne vičem, samo sam tužan. Ne želim da to radiš, rešićemo sve.
– Nemamo šta da rešavamo. Ja odlazim. Ne mogu ovako. Ne mogu. Ne mogu. – činilo joj se da nikad neće prestati da ponavlja ovu rečenicu.
Rastali su se uljudno i mirno, kako to samo može biti uljudno i mirno. Smiriti prste i usresrediti oči da gledaju bez vode. Samo vazduh, samo ćutanje. Tišina osvaja i preporađa. Njegova kosa više nije imala mekoću i sjaj. Delovala je oštro, oštro kao bodlje na nekoj životinji iz epske fantastike. Bio je strašan. Bio je zao. Bio je gori od svakog na ovome svetu. Bio je suprotnost biću koje je zaspivalo na njenom jastuku.
I danima ništa. Ona sklupčana, trese se usred letnje vreline i kaplju joj suze u supu koju ne jede i kafu koju drži kao da će je ta šolja vrućeg napitka spasiti. Njeni obroci su kifla i antidepresivi. Pokušala je da se skoncentriše na neki tekst duži od vremenske prognoze, a zatim i to batalila. Njeni prijatelji bili su posvuda i bila je sama. Na neki čudan način, neobjašnjivo, samoća joj je sada jako prijala.
Govorila je sa njim u svojim mislima. Sve je to sada bila fikcija. Ništa nije postojalo sem njihovih očiju i glasova u mraku. Pričinjava joj se i neka neodređena, blaga svetlost nepoznatog porekla. Nema usana, nema čak ni obrva. Oči, trepavice, glas 1, glas 2.
– Ne mogu da te izbegnem ako me sam ne pustiš. Ko si ti za mene? Bojim se.
Praznina kao ustaljena forma postojanja. Samo okviri.
– Nema hleba.
– Kako nema?
– Lepo, nema.
– Čega ima?
– Ničega nema.
Besmisleni dijalog nastavlja se u drugoj prostoriji. Odnosno, ne znam da li je to druga prostorija, ali osećam strujanje u tvom disanju. Čini mi se da bih ovde mogla ostati. Uznemirena sam, previše je zastrašujuće, ali me tvoje postojanje podržava u tome da ovde ostanem. – Bićemo gladni?
– Bićemo mrtvi. – kažeš suvo i hladno. Opet nova strujanja u tvojoj grubosti. Pitam se da li si ikad osećao išta nakon svog rođenja.
Krajnji ponor svakog optimizma. Uzimaš mi slobodu, a deluje kao da smo blizu ljubavi, nadohvat je prstiju koje nemamo u ovom prostoru i moje zenice je gotovo osećaju. O čemu smo ono pričali kada si ti rekao da te inspirišem? Ah, da. O filozofiji. Šta se potom desilo? Otkriće crnih rupa u tvojoj glavi.
Prijalo ti je da me mučiš, priznaj. Nekad mi se činilo da si samo to i radio, ubijao si me od prvog momenta. Nesvesno, svesno, u žednji, u brzini. Krećemo se različitim patnjama u istom pravcu. Rekao si da sam lepa. Činiš mi ružnim snove. Odbijaš da zapališ cigaretu, ali želiš da zapališ mene. Kakav je to racionalizam?
– Lažeš li me nekad? – pita te moje nesvesno u snu.
– Stalno.
– I sada?
Ćutiš. Pravdaš se da smo u snu. Ni ne pravdaš se, zapravo, ali ja to hoću tako da tumačim.
Neko zapisuje moj zamišljeno-stvarni dijalog sa tobom. Misli se iscrtavaju po papiru, crno-bela istina. Mi nemamo priču, mi imamo osećaj.

Autorka: Jelena Cvetić

Fotografija: weheartit.com