07 jul Podrum

Ja, prosto, obozavam podrume. Iskljucivo podrume, tavani su mi nekako suvise nobles. Dakle, podrum bez neke škrinje, iz pitaj boga kog veka, sa pitaj boga kakvom horor – mističnom tajnom. Podrum. Čoveče, koji je tu haos! Police sa leve i desne strane. Sadržaj leve odmah pada, tegle su nabacane navrat nanos, jer su prazne. Pune, naravno, stoje u špajzu, kodirane, da se slučajno ajvar ne pojede pre Božica. Znači, leva strana pada, ali to je ok, bolje nego da pada sadržaj desne – tu je ćaletov neki alat, težak ko crna zemlja. On se ne koristi, jer se čuva za specijale prilike, recimo ako Ajfelov toranj krene da se klati. U kući se sve popravlja pomoću štapa i kanapa. Ima jedan televizor Ei Niš, ne radi doduše, ali šteta da ga bacimo. Kupili smo ga kad sam se rodila, prvi crtani sam ogledala na njemu, a ako da Bog i moje dete će, samo ćale da nađe onaj deo što se pokvario, a koji nema gde da se nađe. Mada smo čuli da je komšija imao isti, sad mu je u vikendici, ali kad bude išao opet, za 1.maj, doneće, pa da od dva sklopimo jedan dobar… Jer, razume se, takav kvalitet se više ne proizvodi. Jedna roze loptica, sa belim zvezdicama. Priče kruže, da smo je našli deda i ja, kad smo šetali pored Nišave. Evo je i bicikla, koju smo brat i ja delili. Ne, ne, nije BMX, to su vozili oni koji su imali tavan. Mi smo imali „DINO“. Čoveče, mož’š misliti… Ruku na srce, imala je menjač sa tri brzine. U toku vožnje, malo, malo, pa ispadne lanac, ali pokazao nam ćale kako se namešta, ništa komplikovano. Gledaj, molim te, evo ih oni plastični, zeleni vojnici, više komada u različitim borbenim stavovima. Ne znate vi, to se Filip seća. Barbike sam tražila u više navrata, ali ih nisam našla. Setih se da sam im u nekoj fazi „nisam više dete“ poskidala glave i tako sakate bacila u smeće. Šteta… Kućicu za iste smo bacili, jer smo je pravili od kutije, prava je logično bila skupa, ali lutke smo, realno, mogli da čuvamo u kutijama, da mi ćerka ne traži svakih pet dana da joj kupim novu. A, pravo da ti kažem, ove današnje me malo plaše. To, bre, sve nešto nesrazmerno, budi Bog s nama. Patike sa svetlećim đonom, koje su svetlele tri dana, šta ćeš, pala kiša, bila neka jesen. Silni albumi sa samolepljivim sličicama, nijedan popunjen do kraja. One koje ti fale -nema ih nigde, a duplikata koliko hoćeš. Njih smo lepili po nameštaju, zidovima, sveskama, liftovima… Tri Mikijeva zabavnika i jedna sveska sa tekstovima pesama silnih repera. Kažem opet, Filip se sigurno seća. Jedna video kaseta, „Čuvari plaže“, pola epizode, počela Žikina dinastija, nismo stigli da premotamo. Vokmen, tetris i nešto plastično, vrti se u krug, sa ribicama koje imaju magnete u ustima… Koliko ih je bilo teško upecati. Muke mog detinjstva. Kaca za kupus, razume se, kamen odozgo. I to ne bilo koji! Najveći koji smo našli te godine na letovanju. Da, baš smo ga u tu svrhu dovukli sa plaže. Uh, ubise me ovi flešbekovi, dosta je za danas. Vrata zatvaram i vezujem ih pertlom one jedne svetleće patike. Podrum je to. Nemamo ključ. Nije to tavan sa nekom škrinjom, iz pitaj boga kog veka, sa pitaj boga kakvom horor – mističnom tajnom.

Autorka: Mirjana Bićanin

Fotografija: weheartit.com