04 jul Budi sam na ulici

Ulica je sinonim za borbu, ring. Ona je način života i način propadanja. Pokušaj da pobegneš od sebe, od drugih, i da u tim konfuznim lavirintima potražiš odgovore.

Nogu pred nogu, korak po korak, shvatiš da ulicu ne čine samo one stare, oštećene građevine, koje te podsećaju na tebe samog i na to da si i ti oštećen…Da te je vreme obradilo i prilagodilo. Ne. Njeni glavni akteri su duše koje besciljno lutaju i veštački nasmejana lica.

U  zabačenim prolazima, pronaći ćete najveće borce. Starce koje život nije mazio, čija svaka bora i seda vlas krije priču o prečici do dna. Tragično je to, buditi se bez perspektive, sanjati parče neba, parče svežeg hleba i toplu reč. Još tragičnije je groziti se i okretati glavu od njih, ignorisati to  razočarenje u njihovom pogledu koje ide do plus beskonačno.

Oni koji su mlađi i zdraviji, ulicu vide kao način da zarade kroz muziku, da istovremeno nahrane i dušu i gladan stomak. Na njih nikad ne ostanem ravnodušna. Volim ta jutra  kada „svom“ sviraču za deonicu iz „Wish you were here“ dam koju paru, a on mi uzvrati rečima:

 – „Seko češće se smej, vidi kako ti lepo stoji.“

I stvarno se osmehnem. I stvarno, sunce počne za mnom da žuri.

To su oni koji su pošli putem srca, iako svesni da se ova država odavno posvađala sa svakim ozbiljnijim shvatanjem umetnosti i kulture, sa bilo čim što nije egzistencijalno. Zato podržavam tu hrabrost, i uvek ću.

Na ćošku Dunavske ćete sresti devojku koja je diplomirala srpski, a recituje poeziju za neku bednu lovu, u još bednijim uslovima. Čemu se ona nada,  u čemu li vidi motivaciju? U najboljem slučaju, zastaće jedan od deset prolaznika i poslušati je, ali većina će je samo odmeriti i prokomentarisati da je luda. Znate, ti neki ljudi vas nateraju da preispitate svoje, iz njhove perspektive, snobovske živote. Da se zapitate kada ste se vi sa toliko strasti borili za nešto…

Ulice su gladne, molećive oči pasa lutalica i siti, večito dosadni golubovi.

Ulice su pijane pesme u tri posle ponoći i fizički obračuni zbog jednih zelenih očiju. Glasni, seljački zvižduci, ubrzani koraci i nečije „Marš.“

Ulice su nečiji prvi poljubac i ono „malo više“ od njega u mrtvom mraku. Sastanak i rastanak.

Postoje one zabranjene, u kojima je veća verovatnoća da sretnete nekog starog nego da upoznate nekog novog. To su mesta sa etiketom „emotivnih tempiranih bombi“, koja se izbegavaju kako ne biste eksplodirali. Ne želite da vidite izraz lica zbunjenog konobara koji vas sada na istom mestu, za istim stolom, vidi sa nekim novim.

Sa druge strane, postoje one u kojima nećete sresti nikog osim sebe; u kojima ćete se izgubiti, u želji da se opet pronađete. Ćoškovi tih ulica odavno ne postoje, na njihovom mestu su fensi zgrade koje prkose oblacima. Podsetiće vas na to ko ste bili nekad i šta ste sad, ali će tajnu o tome šta ćete biti sutra, sebično zadržati za sebe.

Ipak, možete doći na kraj sveta i proći sve sokake i varoši, ali ćete se uvek vratiti u onu koju sa posebnim glasom pripadanja i nostalgije nazivate “svojom.” Istina je jedna, niko još nije uspeo da pobegne od sopstvene kože, kilometri i milje ne dobijaju bitku protiv unutrašnjih demona.

Autorka: Milica Marijanović

Fotografija: tumblr.com