22 jun Zvezda

Popravljam neki stari blic već dva dana. Sklapam ga i rasklapam, dodajem i oduzimam delove, pokušavam da on, iako je korišćen osamdesetih godina, zasvetli ponovo. Rastavim ga, stavim sve delove na sto ispred sebe i kažem – idem da skuvam kafu, kad se vratim bolje bi ti bilo da proradiš, kao da će blic da se uplaši i prekine da me zajebava. Sipam vodu u džezvu, stavim na ringlu, okrenem se i u hodniku na podu nađem zvezdicu. Onu plastičnu koju si mi ti kupila da mi svetli na plafonu, a ja nikako da neko mesto nazovem domom i zalepim je.

Otkud ona tu?
Čekajući kafu da proključa, gledam u onaj rastavljeni blic i razmišljam o zvezdi, a zapravo se plašim sebi da priznam da znam otkud ona tu.

Pre dva dana nam je upao onaj strašan čovek u stan. Obio, ušetao kao da je njegovo. Sve razbacao, misleći da će životne probleme da mu reši stvaranje problema drugim ljudima. Mislio je da će mu naših sto, petsto ili dve hiljade evra popuniti neku prazninu. Možda on misli da je život samo to da nabaviš dovoljno novca da preživiš. I tako se našla mala zvezda na podu u hodniku.

Zašto baš tamo? Kako je nismo videli kad smo dva dana skupljali te razbacane delove i pokušavali da ponovo sklopimo mozaik naše svakodnevnice?

Znam zašto baš tamo. Zavukla se ispod tepiha kada je bila bačena sa ostalim stvarima. Sakrila se i čekala da je baš ja pronađem i da me podseti na dan kada si mi je kupila. Da me podseti da smo se tada pretvarali da punim dvadeset šest godina, iako sam punio više. Da mi vrati sliku tebe na Brankovom mostu sa megafonom, kako vičeš meni dole na obali, da želiš celog života da mi praviš gibanicu. Bila je tu samo da mi vrati onu noć pod zvezdama kada smo vrebali padalice da ih uslikamo i onog psa kog si nazvala Sirotanko. Vratila me je u Prag, u trenutak kada se svađamo oko greb – greb srećke umesto da se šunjamo gradom zagrljeni, i trenutak kada si podigla mog sestrića a on razvukao najveći osmeh ikada. Bila je tu da me podseti da sam ja kriv što se lako uspavaš posle voćnog jogurta i masaže stopala, jer sam te tako razmazio.

Podsetila me, jedna mala obična plastična zvezda, da je neke stvari dovoljno proživeti samo jednom. I tu su za ceo život, kao ožiljak ili kao osmeh. Kao snaga ili kao slabost.

Zato je zvezda odletela, da jednom vrati osmeh. Da u starosti te pitam- Ženo, sećaš se kad si mi ovo kupila? Bio je isto deveti mart, kao danas. Koliko beše punim, četrdeset dve? A ti ćeš moći da se nasmeješ, nasloniš glavu na moje rame i da mi kažeš – ne seri, deda.

Zato pažljivo biram gde ću da zalepim tu zvezdu. Neke stvari ne mogu dva puta da zasijaju istom jačinom, a za razliku od blica, želim da ona svetli večno.

Autor: Željko Jevtić

Fotografija: Željko Jevtić