20 jul Zid

Ona stoji na zidu i oko zida i nje su samo oblaci i nebo. To nebo obojeno je zelenim, ružičastim i jedva malo plavim preko mnogo sive. A tu je i mnogo sivih oblaka koji u sebi jedva da još čuvaju ispranu belu pa ih je zato teško razlikovati od tog neba.

            Zid je u oblacima, dobro je, ona želi da je što više. Možda zato što se sa veće visine duže pada, a možda zato što se pada tragičnije. Zid je dugačak od jednog do drugog horizonta koji su samo isprane ljubičaste linije u daljini. A i preko tih linija skupljaju se isti oblaci jedući ih tako da će uskoro to da izgleda tako kao da nema ni početak ni kraj.

            Ona stoji pogleda uprtog nadole, glave klonule na dve nabrekle dojke u zelenoj bluzi tako da izgleda kao da dugo i pažljivo gleda u njih, a ne u provaliju ispod sebe. U tom ponoru od svih boja, što je uskomešano razvučen oko mirnog kamenja ona sigurno u spiralama svetlosti i svoda pronalazi lica kojih ne želi da se seća i boje koje je podsećaju na ono što želi da zaboravi. Eto, možda je baš taj neki mladić imao takve tirkizne i žablje oči i možda je baš neka žena koje želi da se otrese imala crveni pigment u kosi kao te žive i vatrene linije oko usamljenog sunca.

            To je jedno tužno i pokriveno sunce kao razbijeno jaje u ćošku cele scene. Tako ona ima ametist u pupku i žad u pogledu, večito oborenom kao ustreljena ptica. Po tom ogromnom nebu velikom kao ceo taj svet na trenutak proleti pokoja ptica, samo sasvim crna munja u visini. Ako te ptice lete onda sigurno ne pevaju, jer su jedini zvuci koji se čuju od stalnog i upornog nasrtanja vetra na taj ravnodušni i dreni zid, zvižduckanje, guranje i hujanje od čega se čini da je to nebo kao more koje napada usamljenu i poslednju stenu na kraju sveta. Njene bele i beskrvne obraze povremeno pokvase kapljice, kao da se pravi talas razbio o hrid.

            Ona naravno stoji tu zato što hoće da skoči. To možda nije logično vama koji niste ni lepi ni mladi kao ona, pa opet ne želite da skočite. Ali njoj koja želi samo ono što ne može da ima, sve je savršeno jasno i svršeno. Ona nije glupa, samo umorna.

            I taj umor, sasvim je prirodan i telesan toliko da se zapitala ako čovek nije samo telo zašto je onda tuga gotovo fizička i zašto se razočaranje oseća i u odranim očima i u nervoznom stomaku i u stezanju u tim zelenim i visokim grudima i u grčevitom stiskanju vilice koje ruži njeno pravilno i dopadljivo lice pod dijamantima kapljica.

            Ta je kišica starno svetlucava kao prosuti brilijanti po njenoj finoj koži, po elegantnim šakama, dugačkom vratu i uhu sakrivenom u valovima jantara u njenoj bujnoj kosi. Ta se kosa diže na vetru kao pravo malo sunce oko nje, življa i od njenog tupog pogleda i njene ukočenosti.

            Ako tuga nije telesna, zašto joj onda ne da da spava i da se odmori, nego je noćima goni noćnim morama, juri, pokreće i razara, kao da sanja svaku noć baš takav zid i sebe na njemu i kako vidi sa visine svoje crno i kockasto telo i prepoznaje ga, prepoznaje taj trougao kukova nad dugačkim nogama u crnim pantalonama i piramide teških grudi, prepoznaje ga, ali ne oseća život u njemu. To je telo savršeno funkcionalno, ali bez baterije. Kao da u tom snu ona vidi sebe kakva je na javi, robotska.

            I sada kada stoji tako taj živi san isti je kakvog ga je sanjala, ona stoji i oseća da je čovek više svoje telo nego svoja duša ili je to mladost koja tako oseća, koja grli, voli i satire se misleći da je život u tome kako što uzbudljivije potrošiti svoje telo do starosti, kao da je u pitanju takmičenje u kome što si stariji i umorniji to si uzbudljivije i bolje živeo.

            I sada kako tako stoji kao da se sve obrisalo u njoj i kao da je ostala samo to telesno, jer te duše nema više nigde, kada je iznutra prazna kao nebo i pustinja, ne kao obrisana, već kao da nikada ništa nije ni bilo unutra i ona se čudi kako je nekada bila toliko živa i radosna i glasna i voljena kada je sada samo hladni robot.

            Ali ona ipak spolja nešto oseća, hladan vetar, zvuke, fijukanje kapljica kao sjajnih bičeva po njenim obrazima, oseća, iako nema snage da se odbrani kao bela statua isklesana od samog zida,  njene uzane mirne obrve koje iznad dragog kamenja očiju špicasto silaze u valove kose, njen pravilni nos nad pravom linijom usta.

            Iza nje je ništa. Ispred, ništa. Ispod, ništa. Samo nebo, nema zemlje, nema ničega, nebo i zid, zid i ništa, ništa koje je oko nje, ništa koje je u njoj.

            I onda bi i skočila i ne bi, jer oseća kao da nema velike razlike između toga kako je sada živa i kako će posle biti mrtva.

            Zidom onda nailazi mladić.

            Mladić je vižljast i sasvim običan, nosi belu majicu bez slika i farmerke, ima malo veći nos, ali se lepo osmehuje, drži ruke u džepovima i zvižduće. Možda je to malopre bio njegov zvižduk u vetru, ali nije mogao da se razabere.

            Odakle je došao, ne vidi se, kao ni kuda ide, to je život, misli on, ne vidi se dokle ćeš stići, čak iako znaš odakle si pošao.

            Mladić ide, gleda nebo, gleda zelene, žute i modre trake i loptetog svitanja ili zalaska, ili nevremena, mršti se na vetar i prekoreva se što se nije setio da ponese jaknu od kuće, iako nije sasvim siguran ni da ima jaknu, ni da ima kuću.

            Ide, a zidom briše vetar i huči.

            Kada je ugleda, on staje i malo je zbunjen, jer je njeno lice tužno i teško, kao od mermera u kome je zauvek uklesan bol umetnika.

            Stane i ne zna kako da prođe.

            A vetar šiba i dere se i pokušava da sruši svet.

            Oni svakako treba da se mimoiđu, ali on vidi da ona gleda nadole i nema nameru da mu izađe u susret.

            − Ćao – kaže.

            − Ćao − odgovara ona i ne dižući pogled.

            − Ja se izvinjavam, ali…

− Brzo ću ja da skočim.

− Ah. – Tišina. − Ne moraš zbog mene.

− Ne, u redu je − čak se i osmehne, špic njene ružičaste usne kao posekotina preko bledog obraza. − Samo mi treba još nekoliko trenutaka.

− Ah. Sačekaću.

− Hvala ti. – Osmeh se ugasio.

Ali tih nekoliko trenutaka traje nekoliko trenutaka više nego što je mislio. Sada kada stoji stvarno je hladno, kiša stvarno pada malo pravo nadole, malo ukoso, kako je vetar u ledenim i sjajnim rojevima nanosi po nebu i njima, kao blistave cvetove koji se otvaraju po sivom. On se naravno ne seća baš najbolje gde je krenuo, ali zna da mora da nastavi napred, jer je to isto život, ići dalje i napredovati, a ne stajati u mestu.

On nema ništa protiv toga da je gleda, naprotiv, njene vitke noge, pitome bokove i luk njenih raskošnih grudi. Zapravo, on ne bi imao ništa protiv da grize ta mesnata usta i pipa to bujno telo i zagreje ga, možda trenutak nije prikladan, ali on je samo čovek i kao takav on je oseća svojim mladim telom i već zamišlja kako ju je zagrlio straga i povukao za kosu i kako je njen dugački i nežni vrat blesnuo svojom belinom pod njegovim poljupcima.

On stoji i razmišlja da li njena sisa ima oblik njegove šake ili šaka oblik sise.

Od takvih mu je misli malo toplije, ali na pogrešnim mestima.

Situacija je takva da oni zapravo ne mogu da se mimoiđu, oni prostodušno misle da mogu, zato što su neiskusni, ali zid je zapravo uzan i oni to nisu videli, ali kada vide oni će videti kako oni to neće moći da izvedu.

Ona dakle mora da krene njegovim putem ili on njenim.

On bi, džentlmenski, pristao da je isprati, pa se sam vratio svojim putem, ali pošto se vreme ne popravlja, a ni ljudi, iako zaista ne zna šta ga čeka na kraju, ali se nada nekoj sobi ili hrani, on bi radije da je nagovori da samo pođe sa njim pa da zajedno podele tu hranu i tu sobu, a tako će i biti u društvu.

Ali ona neće nikuda, ona hoće da skoči zato on pita:

− Mogu li nekako da ti pomognem?

Uzdah.

­            −Ne može meni više niko da pomogne.

− Okej. Ako pomaže, mogu da ućutim, ali malo je hladno, a ja eto nisam poneo jaknu.

Uzdah.

− Takav je život. Hladan. – I onda ona izgleda kao od mermera stvarno kao da se već belo smrznula iznutra.

− Jezivo – kaže i ne zna da li je mislio na život ili na njih.

A vetar puše i diše.

Ona je stajala takva kakva je, bespomoćna, ali je krajičkom oka videla tog momka od mesa i čiste nade, kako trlja lakat dok mu od toga nije ostao ružičasti pečat na belom kao da je neko overio dokumet. Videla je i njegove svetle i prijatne oči, malo veći nos i entuzijazam.

Zato tako zagledani jedno u drugo ni on ni ona nisu primetili treću osobu koja je dolazila iz suprotnog smera.

Ta je osoba bila čvrsta i odlučna i zdrava žena u četrdesetim zadihana kao da zauvek kasni na sve sastanke ovog sveta. Odlično očuvana, na štiklama koje su bile bolje od jednostavne i nezanimljive haljine, sa jarko crvenim bademima noktiju i finom linijom alajnera koja je pravila njeno ionako veliko oko u hijeroglif. To je možda bila mudrost na njenom licu, možda iskustvo, uglavnom, ona je samo prošla i bez pardona, kao da nema vremena, gurnula ih oboje sa zida.

To je onda u vetru bio njegov vrisak i njena zbunjenost i kliktanje štikli sada iz sve dalje i oblacima zaklonjene visine, to se desilo tako brzo i vešto zato što je za razliku od njih dvoje ona bila ostvarena i znala šta neće, a ne samo kao oni šta hoće.

Ali za njih sve se tako pretvorilo u oblak i dim, u nebo bez kraja i slepilo.I u tom slepilu koje će se završiti, a možda će i ostati večno, u tom nebu bez zida i u vetru koji nije mogao da ih podigne i spasi, njihove uplašene šake napipale su se kao školjka koja se savršeno sklopila po ivicama. Taj je stisak bio kao njegov nevidljivi osmeh i odjednom možda je to bio adrenalin, a možda život u njima, ali ako se kojim slučajem probude i njihove ruke budu isto tako spojene u krevetu, ona neće morati da se u toj javi ponovo vrati na ovaj zid i skoči.

Aleksandra Radičević

Izvor fotografija: pinterest.com

(Priča „Zid“ posebno je izdvojena na konkursu „Priče o telu“)