Udaram ti čežnju

8. априла 2019.

Nikad nisam razumela taj „udaram ti čežnju“ impuls među ljudima. Zašto bi želeo ikoga da udaraš? I to čežnjom. Čežnja je nešto nežno, paučinasto i penasto što ima jak zagrljaj. Opsedne te celog i bez udaranja.

– Ti to ne možeš da shvatiš, ali to je jednostavno tako.

– Kako tako?

– Pa tako. Zagreješ pa pustiš.

– Šta kažeš?

– Zagreješ pa pustiš. Majstorski.

– E sad kad te majstorski klepim!

Smejemo se, ali potajno znam da je u pravu.

I ja sam pala na istu foru.

Zagreješ pa pustiš.

 

Ljubavna igra bez granica. A od ljubavi ni LJ.

– Nije baš tako. To je više kao strategija neka.

– Eto, sam si rekao! A ljubav ne treba da bude strategija, ona je sama sebi dovoljna. Samoostvariva, da tako kažem.

– Ništa nije samoostvarivo, pa ni ljubav. Mora se malo potpomoći sa strane.

– Poigravanjem sa tuđim srcima?!

– Kome je malo čežnje škodilo? ’Ajde kaži!

Na klizavom smo terenu i Žmu to zna. Zato sve vreme izgleda kao da se šali. Oboje znamo da u ljubavi ništa nije šala i da je sve razlog za smeh.

– Šta si se tu natmurila? Nisam ja to izmislio!

– Ali si primenio. Opako.

– Ne, opako. Majstorski.

Ima tako glupav osmeh na licu da mi dođe da ga zalepim u enciklopediji kao ilustraciju ovog udarača čežnje. Umesto toga ga naglo pitam:

 – Je l’ se sećaš one noći kad si hteo da me poljubiš, a ja okrenula glavu?

– Aha.

– E pa, ipak si me malo poljubio. Donju usnu. Ovlaž. Za toliko ti nisam umakla.

– Znao sam!

– Šta si znao?!

– Samo sam čekao da priznaš da se to zaista desilo!

– Desilo se. A zašto to kažeš?

– Zato što si, draga moja, ti meni tada udarila čežnju!

– Ma šta kažeš?!

– Zagreješ pa pustiš, mala!

 

Autorka: Srbijanka Stanković