Bila je noć. I sreli smo se. Negde na raskršću dva sveta. Iako smo znali da dva smo sveta različita, kao što kaže ona pesma. Prišao sam joj, i duboko se zagledao u njene oči. I proživeli smo ljubav u minut i po, za svih onih...
Nikad nisam razumela taj „udaram ti čežnju“ impuls među ljudima. Zašto bi želeo ikoga da udaraš? I to čežnjom. Čežnja je nešto nežno, paučinasto i penasto što ima jak zagrljaj. Opsedne te celog i bez udaranja. – Ti to ne možeš da shvatiš, ali to je...
Tražim, da mi oproste svi, što sam te tako kukavički ukrao. Skriven od očiju tih, u sećanjima na tebe sam spavao. I nadao se.. da te niko pronaći neće. Da će budan čekati zoru, dok mu u rukama ne uvene cveće. Dok kraj kamina se ogleda u čaši vina, i čeka te da pozvoniš na...
S njim uvek putujem, daleko. Zadirem u očne duplje i zatičem Mesec u divljini. Onda maštam o našoj kući u Karlovcima. Onom ulazu, na kom je drveni stočić i na njemu lavanda. Milihbrot i dve staklene šoljice za čaj. Imamo psa. Potkrovlje i biblioteku. Suncokret...
Moj si svaki dan. Jutarnja misao. Podnevna kafa. Večernja čaša. Noćni razgovor. Poljubac u 12. Zagrljaj slabašan, da ne zaboli, jer dosta nam je boli. Pogled ispod kišobrana, osmeh iza ušiju. Pesma u sobi gde odzvanja. San na perjanom jastuku. Supena kašika čežnje, prepisana za svaki moj dan. Budiš me i uspavljuješ, dolaziš u snove i...
Nedostaju mi Pogledi Na tebe Zanesenog Dok mi pažljivo Pričaš O snovima Koje sanjaš O čudnim Slučajnostima Koje se namjerno Podudaraju Sa svim tvojim Sumnjama. Ti bi da pričaš Sa mnom o Servantesu I njegovom Don Kihotu. O zanesenjaku Za koga je Ovaj svijet Bilo i previše Malo mjesto. Don Kihotu Koji je vjerovao U svoje snove I išao za njima O razlozima Njegove patnje. Pričaš mi Želeći da mi daš Do znanja Da sam ja ta koja...
Volim jutarnje kafe u dvoje, kad smo to dvoje mi. Volim lokalne kafiće, gde se svi znaju, gde sam i tebe upoznala. Volim Kej i rečnu promenadu, volim Dunav, zbog tebe i Savu. I ne volim ništa što je nalickano, fenseraj i kič, (a ti to znaš) i ložim se na neku šatro alternativu, lažni urbanizam. Volim Zemun, zbog tebe...
Polako i tiho, gotovo šapatom, govorila mu je o zvucima. Što je bolje umela, opisivala je muziku uličnih svirača, crvrkut nevidljivih ptica i galamu razigrane dečurlije. Vešto i lako tumačio je oblike koje su, izgovarajući reči, formirale devojčine usne boje kajsije. Kao da joj vraća...
Nedostajaće mi, možda, i naša ćutanja. Oni minuti između dveju rečenica kada se zagledaš negde kroz prozor, u oblake, u kišu, u nepoznate ljude što na autobuskoj stanici čekaju da najzad nekuda odu. Razmišljaš o nečemu o čemu smo do malopre govorili. Prevrćeš u glavi...
Ležali smo. Skučeni jedan do drugog. Uz Desankinu, ˶Strepnju“. I Selimovićeva, ˶Sjećanja“. Između nekih prećutanih osećaja. Što zaigraju samo onda kad požele da nas večno od njih otrgnu. Uspomene. Godine. I ono čega smo se najviše plašili. Vremena. Koje je preostalo. Za ljubav. Davno si rekao...