Pre no što krenem na put uzimam pilule protiv anksioznosti i napada panike. Isti lek su prepisali i drugu nakon katastrofalne poplave. Kada ga sretnem, sa setom se prisećamo studentskih dana i ludorija. Govorim mu: „Eto, da živimo u normalnoj zemlji i više zarađujemo jednog...
Tada sam mislio da nemam šta da izgubim, a sada shvatam da sam mogao da izgubim sve. Da se nisam pojavio sledećeg jutra na stanici, nikada ne bih imao ni nju ni tebe. Istina, nje više nema, ali može li ko uništiti sećanje na nju?...
Budalaste devojčice završavaju južnije U malim gradovima sa tesnim cipelama Prstiju okrenutih ka unutra Obraza išamaranih severnjacima Srca izujedanih slatkastom površnošću Na septembarskim vetrovima Još uvek mirišu na nevinost. Budalaste devojčice se često smeju prolećeu Glasno, nerazmišljajući ne biraju Žele da životom lete, dosađuju im utabane staze Jesenje kiše im kvase neobuzdane kose Razbijaju se o...
Dok je kasno jesenji vjetar jezdio uskim, gradskim ulicama, noć se polako spuštala i svojom tamom nježno i sporo potiskivala život iz grada. Žućkaste svjetiljke slabašno su osvjetljavale po koju gradsku ulicu a bezbroj palih i uvelih listova viorili su se gore, u zraku. Svjesni...
Posmatram ga. Tu je. Kada noću putujem vozom uvek ga zapazim. Mladića koji zuri u prazno. Ne znam kojim poslom i gde se uputio i nikako da shvatim odakle tačno polazi. Samo se stvori tu kao kakva prikaza. Možda je to neki nesrećnik, kriminalac, mutavac ili prosjak. Ne mogu da odredim šta je zapravo on. Voz klopara i ja ga tako promatram krišom. Gledam ga. Levitira. Naspram mene. U prozorskom oknu vagona. Autor: Marko Antić Fotografije:...
Sedela sam na toj staroj klupi, polomljenih dasaka i izlizanog naslona. Sedela, čekala i posmatrala. Volim...
(Noć) Uživao sam u začaranom horizontu pitome ravnice koja je u ritmu zvuka šina disala. Mirno i staloženo. Osećao sam neprolaznost, osećao sam kako je ona pobedila vreme. Uvek će biti ista, ali ne i monotona. Uvek će biti ista, ali i drukčija. Uvek će biti...
Sjedim u kupeu voza i posmatram kapljice kiše koje se slivaju niz prozorsko okno. Neke od njih se spuštaju jednom putanjom, drže se svog pravca i veoma brzo dolaze na svoje odredište, dok neke druge krivudaju, čas lijevo, čas desno, te stoga nešto sporije nalaze...
Jednom prilikom, dok sam studirao, putovao sam vozom za Niš. U prepunom vozu jedva sam našao slobodno mesto u kupeu sa jednim romskim starijim bračnim parom. Kako smo sedeli jedan preko puta drugog, nemoguće je bilo da ne čujem o čemu pričaju. Vidno uzbuđeni zbog novog...
Koliko naši putevi umeju biti zamršeni, neraspletivi, neraskidivi? Koliko naši ciljevi umeju biti udaljeni, opskurni? Jedno znamo, neispitana večnost jedini je ka kojem neumitno stremimo. ...