22 jan Šizma (2. deo)

Tada sam mislio da nemam šta da izgubim, a sada shvatam da sam mogao da izgubim sve. Da se nisam pojavio sledećeg jutra na stanici, nikada ne bih imao ni nju ni tebe. Istina, nje više nema, ali može li ko uništiti sećanje na nju? Istina je i da smo ti i ja razdvojeni na bezbroj silnih načina, ali može li ko oteti od mene ove misli što ti ih upućujem? Postoji li iko igde a da se ne nalazi u mojoj glavi? I kada se nalaziš kraj mene, zar nisi samo u mojim mislima?

  Od nove terapije ponekad toliko otupim da ne mogu ni o čemu da mislim, ali čak i tada vas osećam, da; to mi ne mogu oduzeti nikakvi doktori ni lekovi. Uskoro će doći sa lekovima, ako se ne varam. Zato ti pišem, mila. Želim da ti ispričam još malo o sebi i tvojom majici pre nego što me onemoguće da mislim svoje misli. Kažu da moje misli nisu zdrave.

  Elem, tog jutra sam se vratio kući oko pet izjutra, ali nisam mogao da zaspim. Bojao sam se da će me budilnik izneveriti i možda ostaviti da hrčem dok se ona bude ukrcavala; ne bi bilo prvi put da moj budilnik odbije poslušnost, stara krntija je to bila. Ne, ne, skuvao sam sebi kafu i upalio televizor. Kada bi znala kako je vreme sporo teklo, mila moja, i kakve su mi se misli motale po glavi.

  Znao sam kada joj kreće voz, i to mi je bilo sasvim dovoljno. Odlučio sam da se prosto pojavim tamo, na železničkoj stanici, i da krenem sa njom. Niko me nije mogao zaustaviti, pa čak ni ona. Iskreno, nisam se baš mnogo ni premišljao, jer sam znao da milion stvari može da krene po zlu. Nije mi to trebalo. Odlučio sam da idem korak po korak, jer sam samo tako mogao da verujem da ništa neće krenuti po zlu. Stići u 8 i 10 na železničku stanicu i pronaći je pre nego što se ukrca. To je bio prvi korak. Tako je i bilo.

  Stigao sam pre nje na stanicu; na tome je trebalo da zahvalim nikakvom jutranjem televizijskom programu i mojoj ushićenosti. Krenuo sam od kuće u sedam sati, a nije mi trebalo više od petnaestak minuta da stignem do železničke stanice.

  Sećam se da je delovala pomalo uplašeno kada me je uočila. Pružio sam joj ruku rekavši da putujem sa njom, i pre nego što je išta izgovorila, stavio joj do znanja da je ta stvar rešena i da me neće odgovoriti. Sve što sam joj tražio jeste da mi kaže kuda idemo. Ona je pomalo zbunjeno rekla da ne zna kuda ide. Ja sam mislio da je takav odgovor bio neka vrsta trika, ali nije to bio trik, mila moja. Ona zaista nije znala kuda ide, a, iskreno govoreći, mene nije bilo briga kuda je trebalo da pođemo.

  Ne znam da li si se ti nekada zaljubila na prvi pogled, mila moja? Ako nisi, verujem ti da ti sve ovo deluje kao jedna velika ludost. Ako jesi, moja odluka ti se mora činiti kao sasvim racionalna stvar. Ja nisam imao plan, imao sam samo želju. Moja želja je bila da što duže budem u njenom društvu. Sve dok je nisam opet ugledao bio sam prilično napet, pomalo nervozan, čak i uplašen. Činilo mi se kao da svet svakog trena može da propadne. Kad sam je opet ugledao osetio sam nekakvu toplinu što je obuzela moje biće u trenu, da, u tom trenutku sam se osećao kao da su svi moji problemi nestali, kao da sam dobio na lotou. Sve kockice su se poklopile, sve što mi je falilo u životu, pojavilo se. Znam, znam, sve ovo zvuči suviše zanesenjački, ali zaista je tako bilo. Bio sam presrećan. Čudno je sve to bilo, ali zar nije uvek tako kad se čovek zaljubi? Stvarnost se iskrivi, kao kad poludiš. Možda i poludiš, ko će ga znati. Danas je lako prozvati nekoga ludakom, znam to iz ličnog iskustva.

  Slagao bih te kada bih rekao da je odmah sve krenulo glatko. Ne, uopšte nije krenulo kako sam očekivao. Zašto? Verovatno zato što sam ja mislio da se ona oseća isto kao ja. Po njenom držanju sam mogao da zaključim da joj je moj plan pričinjavao izvesnu nelagodu. Slagao bih kada te i kada bih rekao da me to nije pomalo povredilo. Sedeli smo nekoliko minuta ćutke na klupi iščekujući voz za Beograd, a onda me je pitala da li sam normalan. To pitanje me je prilično povredilo, moram ti priznati. Ne znam šta sam kog đavola očekivao da će se dogoditi. Zar je trebalo da očekujem da će se zaleteti i skočiti mi u naručje? Nisam joj ništa odgovorio, samo sam spustio pogled. Svega mi, toliko mi je zasmetalo to pitanje da sam čak pomislio da ustanem i vratim se kući. Ali, Bogu hvala, ona se nasmejala. Ja sam bio osetljiv momak i sve sam shvatao isuviše lično. Budala. Njen smeh mi je rekao da njeno pitanje nije bilo ozbiljne prirode. Ah, mila moja, ne mogu da ti opišem koliko mi je prijao njen smeh.

  Ohrabrio sam se i rekao da možda nisam normalan, ali da u svakom slučaju ulazim u taj voz sa njom. Valjda mi i dalje nije verovala da sam ja došao zbog nje, te me je opet pitala kuda putujem. Mislila je da smo se sreli igrom slučaja i da je sve ovo samo šala. Trebalo je da prođe izvesno vreme da bih je ubedio da sam došao zbog nje. Nisam siguran kada je počela da mi veruje. Verovatno tek kada smo zajedno izašli iz voza u Beogradu. Ali za sve to vreme mi nije rekla svoje ime…

Autor: Tihomir Stanišić

Fotografija: favim.com

Link do prvog odlomka iz romana „Šizma“.

Mladi i talentovani pisac Tihomir Stanišić je sa nama podelio odlomak iz novog romana „Šizma“ (izdavačka kuća Orpheus, recezent Franja Petrinović) koji će biti objavljen krajem januara. Ovo je Tihomirov drugi roman – 2013. godine je objavio i delo „Ništa ili ništa“. Pored romana, autor je brojnih kratkih priča, a neke od njih ste mogli da pročitate i na našem sajtu. Autor je odlučio da će dva najkreativnija komentara o vašim asocijacijama na vozove nagraditi knjigom „Šizma“. Komentare možete ostaviti ispod teksta. Srećno 🙂