Nisam znala da li da ovo pismo počinjem sa dragi, jer posle svega ne znam da li jesi. Pišem ti, jer verovatno nikad nećemo otići na onu kafu, za koju se više od godinu dana dogovaramo da popijemo. Razumem, odavno jedno drugome nismo na listi prioriteta....
Dovoljno daleko da nedostaješ čak i onima koji ti nikad nisu izgovorili ime otišla si iz ovog grada koji pjesnicima nema više ništa da ponudi. Bila si refren koji su zviždali konobari u kafanama u kojim sam te zaboravljao, bila si strofa u jednom drugom gradu u biblioteci filozofskog fakulteta na kojem nikad nisam diplomirao...
U svijetu i vremenu u kojem živim, ako uđete u tridesete godine neudati, počinjete da živite stigmu. U trenu kada uđete u frizerski salon, dvanaest žena, koje su istovremeno govorile, ušute. U marketu vas kasirka gleda kao da ste ukrali nešto. A tek vjerski službenici,...
- Šta radiš? - Sređujem sobu i naletim na „onu“ kutiju. - I? - Pa, ništa. Sedim između truleks krpe, prašine, nekog sredstva za skidanje tvrdokornih mrlja i kutije. - I? - Kutija me gleda i ja gledam nju. Ne znam da li treba da je otvaram ili da lepo...
-Vidim da ti je teško. Hajde, plači. - Vidiš da se smešim. - Vidim da ti se ta bora između očiju još dublje urezala, a taj smešak ti je bajat. Vidim i da si mi sve zvezde oterala. Hajde. -Kako to misliš da plačem? -Lepo. Kao i sve žene....
Kada zatvorim Vrata sobe A otvorim Vrata bola I ugasim svetlo A upalim mrak Legnem Napravim mesta Za suze Bol Nostalgiju Tada pišem o tebi Tada postaješ stvaran. Autorka: Marija Jovanović Fotografija: tumblr.com ...
Najčešće je dolazio nenajavljen i ulazio bez kucanja. Kada je prvi put tako došao, sa razoružavajućim osmehom, drskim pogledom i cvetom iz komšiničine saksije, to sam nazvala romantičnim gestom. Naši smo, govorio je. Naši smo, verovala sam, pa takvo upadanje u stan nisam smatrala nekulturnim....
Sanjao sam da sam kiša, vječiti stanar oblaka. I padao sam dugo, razbijajući se o tlo, hraneći zemlju. Udarao sam o prozore, slivao niz zidove. Pevao sa drvećem, tonuo kroz slivnike, dole do reke, još niže do mora, pa opet gore u visine. Začarani krug. A sve što sam želeo...
Verujem u prošle živote, jer ti si nešto što se desilo u jednom. Ti si delirijum koji traje mesecima. Ti si kraj avgusta, semafor i sunce koje ti zlati kosu onog dana kada si kročio u mene, u moj nemir, potpuno nepozvan. Ti si ono mesto na klupi...
- Halo? - Otkud “Halo” umesto “Šta je, magare?” - Eto...