20 nov Plači, devojko

-Vidim da ti je teško. Hajde, plači.

– Vidiš da se smešim.

– Vidim da ti se ta bora između očiju još dublje urezala, a taj smešak ti je bajat. Vidim i da si mi sve zvezde oterala. Hajde.

-Kako to misliš da plačem?

-Lepo. Kao i sve žene. Prvo tiho, a onda počneš da jecaš. Onda te ja zagrlim, sačekam da sve istočiš, obrišemo suze i popijemo pivo.

-Ma, daj! Znaš me ceo život i znaš da ja to ne radim! U čemu je fora sa tim suzama?

-Fora je u tome da ti bude lakše. Napolju smo, mrak je, imamo pivo za mene, vino za tebe, ja sam ti najbolji drug. Znači, počni da plačeš, radim prvu sutra.

-Mogu da budem i ljuta i besna, ali dobro znaš da ne mogu da cmizdrim. Svaki put kad to neko radi, meni dođe da ga pošteno našamaram. Uostalom, neću da plačem zbog sitnice.

-To je sitnica u odnosu na neke strahote. Međutim, ti neprestano racionalizuješ, pokušavaš da nađeš rešenje i te sitne tuge se nagomilavaju. Nekada je rešenje u tome da ne radiš ništa. Nekad se tako prevaziđe i nastavi dalje. Pobogu, ja sam muškarac i treba tome da te učim. Mene nećeš zavarati ni zvaničnim tonom, ni time što sediš kao kauboj, ni time što znaš da opsuješ kao kočijaš! Znam da sad devojčica u tebi drhti.

-Probala sam, i to baš juče. Neće.

-Jesi li probala da se napiješ?

-Jesam. Opet ništa. Smejala sam se kao lud na brašno i malo sam istukla druga. U šali, naravno.

-Znam ja kako ti biješ u šali. Hajde da pričamo o tome što je bilo, možda tad krenu.

I pričamo. Sve navodim tačno onim redom kako se zbivalo. Otme mi se smešak na ono lepo, ne otme mi se ništa na ono manje lepo. Tu je knedla, no neće napolje. A on sedi tu i trudi se da razume, svaku reč pomno prati. U mom svetu ljudi drže reč, govore istinu kakva god ona bila, snose odgvornost za svoje postupke, istrajavaju i kad je teško. I ne pristajem na manje od toga. Ne pristajem na nepoštovanje, jer ne umem drugačije. Razumem ljudske slabosti, za svaku imam zagrljaj, i to onaj najnežniji, ali…

-Kažeš mi da si nekome održala moralnu pridiku, da je tom nekome bilo teško, pa si ga tešila?

-Hajde da batalimo ovo! Ja ću se pre upiškiti, nego što ću zaplakati.

-Pa kad, kao i uvek, guraš na pogrešnu stranu! Sećaš se one noći kada je tvoja kuća gorela? Bili smo kod mene i gledali Cipeliće. Kad su se čuli povici i sirene vatrogasnih kola, obula si moje čizme dva broja veće, pala si nekoliko puta trčeći do kuće u plamenu. Imala si pet godina i mislila si da možeš da ugasiš požar. A trebalo je samo da se uplašiš, i da ostaneš tu  da plačemo zajedno.

-Da, nosila sam tada tvoje zelene čizme. Posle sam učila iz tvojih knjiga. I živela sam u novoj kući, dalje od tebe, ali ostali smo jednako bliski. I sada smo. Realno, ti me najbolje poznaješ.

-Da, ja znam ono što neki dripci ne znaju. Znam koliko sve razumeš i koliko si brižna.  I znam da ta snaga treba podršku. Znam da si navikla da sve postižeš sama, ali tako udvoje ne treba da bude. Kad nešto ne valja, pusti da izgori i idi u susret novom. Ne možeš baš sve da popraviš. I znam da ne možeš da budeš slaba pred bilo kim. Samo sam ja tu. Slobodno plači.

I plakala sam. Mnogo. Nisam znala odakle sve te suze. Rekao je da imamo sreće što je kuća na brdu, inače bismo se podavili.  Te noći sam suzama gasila požare. Kaže mi da su mu bile potrebne skoro tri decenije da me nauči da nije sramota biti slab, i da se nada da mu neće biti potrebno još toliko da me nauči da ne odaberem dripca.

Autorka: Violeta Mićović

Fotografija: tumblr.com