Ne nosi crno, ne nosi belo i ne ronzaj na svadbama – to bi trebalo da okačim velikim slovima na neki duševni ofinger za ubuduće. Bila sam na svadbi u subotu. Bilo je emotivno, veselo i pijano. Na svadbama se ne plače, je l’ tako?...
S koliko se suza ljubav piše? Stihovi bolni drumovima vrište. Ostaše sećanja i ništa više, Te zapis da te još uvek ištem. Ako se katkada setiš mene, Seti se i mrazeva, suza, i noći Kad studen nam sklapaše oči snene, A nebo se kezilo našoj bespomoći. S koliko se suza piše "draga", Je li...
Uselila si se u mene. Kao otužni emigrant Dobivši azil na dve suze i osmeh. Potom si mi okupirala srce. Kad sam pomislio da nije pametno Bilo je kasno da povratim suverenitet. Isuviše autonomije su pokupili Tvoji prodorni pogledi Rušeći barikade i bodljikave žice. Kupidonovo pravo je presudilo u tvoju korist, A nebeski sud pravde...
Podigni uvis ruke, Neka svet vidi kako od nas ne ponosiš ništa; Lak ti je korak - davljenik sam na obali suze, Uhvaćen za slamku - što u obliku prašine, vratiće mi vetar. Podigni ruke uvis, Jer reč drugih pada nožem na moje; Na skupini pseta ove kosti lome, A odneo ništa...
– Znaš ono kad otpeva „pusto sam jednu suzu, mušku najtežu“? – Aha. – E to mi je omiljeno. Nekako mi je stvarno. – Šta je stvarno? Teška muška suza? – Pa da. – Daj, smešno je. Da l’ stvarno misliš da je muška suza „teža” od ženske? – Realno, teže...
Čujem sebe kako teško dišem izvan svog tijela u tvome uzdišem za tvojim uzdasima komponujem tvoje dahove pretvaram ih u mračne rapsodije. Osjetim tvoje prste kako zapinju na mojim usnama. Gurni mi prste u usta i ja ću progutati svoju slatku iluziju. Stegni me oko vrata ali udavi me čežnjom. Zubima mi načni meso i pusti da trune. Osveti...
Neću da budem obično, okruglo, opipljivo, crveno i plavo kao i svi drugi. Neću da budem obično, ukalupljeno i umjesno, tko se ikada sjeća nečeg običnog, pravilnog i neprimjetnog? Takvih na hrpetine ima, po trgovima i autobusnim stanicama, gužvaju se i natječu tko će biti običniji. Što oni znaju o spontanom?...
Smej se Jelena, Jutro i bez nesanice tvoje Ume u dan da upliva. Jelena smej se I kad dobro nije I bez tvojih suza Mrak se po ulicama izliva. Nije ti dobro, Pa pogneš glavu, U tvojim suzama neće ogreznuti sneg; Jelena smej se, Nisi u pravu I bez tebe bi iskapao ovaj svet. Bole te kosti, Ponekad desni, Srce...
Tišinama me dozivaš Tišinama mi govoriš I do znanja stavljaš Da me ljubiš. Tišinama me miluješ Tišinama dušu dodiruješ I rukama belim Nju umiruješ. Tišinama me tražiš Tišinama se boriš Za moje pažnje tren I osmeh izgubljen. Tišinama te grlim Tišinama te pišem Tišinama ti čuvam Mesto u dubini Sagorele duše Koja i dalje uludo čezne Za usnama nijanse trešnje Tišinama te ćutim Tišinama te...
Onda kada je zova počela da cveta, umro je Džodi. Izašao je iz trošne kuće obrasle puzavicom i više se u nju nikada nije vratio. Otišao je usamljenik. Kržljava žalosna vrba. Siromah koji je voleo drveće. I svoj zarđali bicikl. Zborane ruke micao je hitro. Pomalo uplašeno i sramežljivo....