01 dec Zadržati sebe

– Šta radiš?

– Sređujem sobu i naletim na „onu“ kutiju.

– I?

– Pa, ništa. Sedim između truleks krpe, prašine, nekog sredstva za skidanje tvrdokornih mrlja i kutije.

– I?

– Kutija me gleda i ja gledam nju. Ne znam da li treba da je otvaram ili da lepo siđem do kontejnera, da se nežno oprostimo i da se nakon toga pretvaram da se nikad nismo poznavale.

– Moja pokojna tetka je uvek govorila da stare fotografije i knjige ne smeš da baciš, jer se tako odričeš dela sebe.

– Ja bih samo da se odreknem kutije. Sebe bih zadržala. Je l’ imala tvoja tetka neku govoranciju za ovu problematiku?

– Otvori je i suoči se!

Na kraju sam se suočila.

Sa krezavim osmehom i šoljom vrelog domaćeg mleka na selu.

Sa ustima koja grizu neoprani paradajz u bašti.

Sa mirisom opranog veša.  Mirisom krofni. Mirisom porodice.

Sa haljinama od kojih se gospođice ne prave.

Sa smešnim frizurama i bojama na glavi.

Sa onim: „Bila si kul u gimnaziji, hoćeš li umeti da budeš posle?“

Sa prvim danom na faksu i pitanjem: „Je l’ to ta obećana zemlja?“

Sa poslednjim danom na faksu i odgovorom: „Nisam ja za zemlju.“

Sa odlaskom u ulicu La Rambla. Odlaskom iz kog se nisam vratila.

Sa nekim dečacima koji su me imali u prošlosti. Ili su barem mislili da me imaju.

Sa onim drugim dečacima koji su me voleli jer su mislili da sam savršena.

Sa onim trećim dečacima koji su me voleli jer su znali da sam samo čovek.

Na kraju sam brisala suze truleks krpom.

Na kraju sam sakrila kutiju od same sebe.

Jer sam samo čovek.

Autorka: Tijana Banović

Fotografija: weheartit.com