18 nov Moje srce nije hotel (Renoviranje u toku)

Najčešće je dolazio nenajavljen i ulazio bez kucanja. Kada je prvi put tako došao, sa razoružavajućim osmehom, drskim pogledom i cvetom iz komšiničine saksije, to sam nazvala romantičnim gestom. Naši smo, govorio je. Naši smo, verovala sam, pa takvo upadanje u stan nisam smatrala nekulturnim. Čak mi je, priznajem, uvek mamilo osmeh na lice. Samo sam želela da dođe, makar i kroz prozor. Svi znamo da sposobnost za razumno razmišljanje opada barem istom brzinom kojom se broj leptirića u stomaku povećava.

Problem je nastao kada sam shvatila da mi se sa srcem ponaša na isti način. Dođe tako nenajavljen, uđe bez kucanja, zadrži se koliko poželi i ode.

Valjda je zamislio da je moje srce nekakav hotel. I to onaj sa all inclusive uslugom i brdom zvezdica. U njemu bi boravio par sati, dana ili meseci. Imao je tu sve, od površne zabave, masaža, toplih kupki, do mirisa mora, dobrog vina, fine muzike. Voleo je da dolazi. Bio je to najlepši odmor za njega. Najbolje od svega je bilo što je sve mogao da plati sa par osmeha i nestane kad god poželi. Vrati se sutradan ili za čitavu jednu malu večnost i zna da će biti jedva dočekan i da će ga sve čekati onako kako je ostavio.

Dok je on uživao u tom hotelu, ja sam nakon mnogo muke dobila minimalni pristup njegovom srcu. Tu je usledilo iznenađenje. Srce mu je bilo tek prostorija za puš pauzu. Očekivala sam da se iza svih tih priča, pogleda, osmeha i dodira nalazi nešto unikatno i vredno svake pažnje. Ali ne, bila je to samo mala, tamna, zadimljena prostorija. Ništa više od cigarete i površnog razgovora u njoj nisam mogla da dobijem. Sedela sam tu dugo. Dovoljno dugo da dim otruje sve leptiriće i vrati mi ono, dve godine ranije, izgubljeno razumno razmišljanje.

Tada sam shvatila. Moje srce nije prokleti hotel! Moje srce je kuća. Velika, topla, porodična kuća! U nju ne svraćaš, u njoj živiš. U njoj ne budeš gost, budeš domaćin. Ona nije mesto iz koga samo uzimaš, ona je mesto u koje ulažeš, mesto koje čuvaš. A šta sam napravila od te kuće? Nekakav jadni hotel! Kriv je. Kriv je što je govorio da smo naši. Nismo bili. Kriv je za mnogo toga, ali ne i za ovo. Sama sam mu dopustila da se prema mom srcu ophodi kao prema hotelu.

Bila sam još taman toliko luda da pokušam da mu objasnim. (Da pokušam da spojim njegovu prostoriju za puš pauzu sa mojom kućom preuređenom u hotel?!) Nije išlo, naravno. Ali je, zato, bilo izuzetno lako zaključati stan. Posle jednog monologa pred vratima, par neodgovorenih poruka i poziva odustao je, očekivano.  Sada je u ko zna kom hotelu. Ne tugujem. Nisam ljuta. Ni na njega, ni na sebe. Jednostavno nismo voleli na isti način. Nije da ne boli, još kako boli. Samo sam odlučila da tu bol pretvorim u priču, u lekciju (umesto u reku suza, prekor, tugu, ljutnju i sve što u ovakvim situacijama sledi). Odlučila sam da ne rasipam ovo malo energije što mi je ostalo. Potrebna mi je, da renoviram ruiniranu kuću; vratim joj tople boje i miris proleća; udobno se smestim, sipam neko dobro vino i zaljubim se u neku novu knjigu; ušuškam se tu, dovoljno dugo da se oporavim; da mogu da se osmehnem nekim drugim očima, možda, baš onim, koje će želeti da žive u ovoj kući.

Autorka: Jovana Ž.

Fotografija: tumblr.com