Ako je moguće voleti ljubav, zašto je nemoguće mrzeti mržnju? Zašto je to paradoksalno? Mržnja može da se mrzi. Može i da se voli. Gde je tu paradoks? Uvek se vraćam na činjenicu da nije sve samo crno ili samo belo. Nije sve samo dobro ili samo...
Kolekcionar sam, kad me pitaju što jesam, sakupljam ljeta, jedno po jedno, svako u svoj odjeljak pospremljeno. Sjećanja, neuprljana što mirišu na božur, paperjasta i zvjezdolika. Okuse: kiše, suza, javorovog sirupa sa usana jedne ljubavi, smijeha najdražih mi što me čuvaju u daljini. Pjesme, po...
Završila sam fakultet. Jedva. Uspela sam u tome. Posle dužeg vremena. Postala sam hrabra i istrajna. Sada živim u Parizu. Tamo gde je živeo Kiš, i gde živi Rundek. Kroasane tamanim, i gojim se polako. Ali uživam u tome. Posećujem bistroe i pijem samo bela...
Negde sam pročitala: Treba da uradiš jednu od tri pametne stvari u životu - objaviš knjigu, zasadiš drvo ili napraviš dete. Pa ako nešto od ta tri urodi plodom, e to je onda prava stvar. Mi smo do te čuvene tridesete uradili sve. Uvek mi je bilo...
Petak veče. -E, ćao, zvao me je. -I, šta je bilo? -Ništa, raskinuli smo. -Stvarno? Šta ti je rekao? -Da se nismo emotivno povezali i posle neku priču o tome da on i ne može sada da ima bilo koga, ali to je nebitno, u prvoj rečenici je poenta. -Pa, ok,...
– Pogledaj na šta liče ovi zidovi! – rekao je Žmu. – Još nisam srela čoveka kog toliko uznemiravaju rupe u zidu. – Ni ja ženu koja toliko voli da buši. Šta će nam ovoliko slika? U epizodi „Zidovi“ mladi bračni par vodi žučnu raspravu o neophodnosti/nepotrebnosti porodičnih...
Nema osobe koja ga na ovom svetu usrećuje više od mene, rekao je. – Ti nisi savršena, ali ne postoji niko na ovom svetu za kog mogu da kažem ono što kažem za tebe. – Šta da kažeš? – Da te ni za koga ne bih menjao na...
Kad dođe leto, a božur cveta i sve na ulicama živi i šeta, ti kreni da živiš i dišeš kreni da uzdišeš i pišeš. Kakvo je tamo leto, da l' je tamo božur cvet'o da l' te tamo čudom nekim sretoh, piši mila, kakvo je bez nas leto. Kad dođe leto, i sve...
Stapam se sa nebom, Sneg mi upija kožu. Valovi mrse kosu, Oluja raznosi na one obale, Na obale u kojima počivaju sve one prigušene tajne, Tajne obaviljene šljunkom, Koje se nalaze u okeanu zaborava. Plutam u svojoj lađi sećanja, Talasi udaraju u stenu ambisa, Ambisa zamrznutog od leda, Svojom rukom već zarđalom Otvaram ponore drugog kraja...
Sa desnom rukom u gipsu i osećajem da joj ništa ne ide u životu, sedela je u frizerskom salonu sat i po vremena. Nedelju dana ranije je zakazala taj termin i sada, pa… sada je već prošlo sat i po od tog zakazanog trenutka, a...