Ali niko ne može da vrati vreme

Volim jutarnje kafe u dvoje,
kad smo to dvoje mi.
Volim lokalne kafiće,
gde se svi znaju,
gde sam i tebe upoznala.
Volim Kej i rečnu promenadu,
volim Dunav,
zbog tebe i Savu.
I ne volim ništa što je nalickano,
fenseraj i kič,
(a ti to znaš)
i ložim se
na neku šatro alternativu,
lažni urbanizam.
Volim Zemun,
zbog tebe i Novi Beograd i blokove,
mnogo volim blokove
i sve te spavaonice,
kako moja mama kaže,
“jedan iznad drugog,
jedan iznad drugog”…
Ali ima dušu.
Volim kasne sate i pijane noći,
kada ti pošaljem koju poruku,
dok pored mene sedi neki drugi momak,
koji bi možda bio srećniji da je na tvom mestu,
nego tada pored mene,
a tebe kao baš briga.
I volim tu lepotu čežnje,
sreću na nivou željenja.
Pa, najviše se radujemo dok ne dobijemo ono što hoćemo
i dok ga samo u mašti stvaramo.
I lepo je.
I smejem se kad mislim na tebe,
tvoje poglede,
i poneki osmeh,
češći od mog
(ja se ne smejem kad mi se neko sviđa)
i tvoja usputna pitanja
o mom psu,
pozorištu
i o svim tim stvarima,
o kojima niko ne pita.
A o kojima jedino volim da pričam.

Da mogu da vratim vreme,
sigurno bih drugačije,
pa ne bismo imali problema.

Ali niko ne može da vrati vreme.

Da mogu da vratim vreme,
opet bih sve isto,
ako bi to bio jedini način da sretnem tebe,
makar mi ostao niko i ništa.

Autorka: Nina Nikolovski

Fotografija: tumblr.com

nina-nikolovski-blacksheep.rs

Nema komentara

Sorry, the comment form is closed at this time.