25 sep Još uvek. Ponekad.

Ležali smo. Skučeni jedan do drugog. Uz Desankinu, ˶Strepnju“. I Selimovićeva, ˶Sjećanja“. Između nekih prećutanih osećaja. Što zaigraju samo onda kad požele da nas večno od njih otrgnu. Uspomene. Godine. I ono čega smo se najviše plašili. Vremena. Koje je preostalo. Za ljubav.

Davno si rekao da pravi izbor nije uvek i najbolji. Ali je bitno da je Tvoj, pravi. Te noći sam poželela da odem s tobom. Negde. Daleko. Na neko vreme. Dan ili dva. Meseci bi bili tegobni za nas. Naučili smo da živimo kroz beskrajno duge sate, minute, sekunde koje nam se zavuku pod kožu. I ne odlaze. Danima. One koje bi mirisale na tvoju zanesenost i čežnju. Nedokučivost pogleda. Svih onih reči kojih sam se plašila. I njihove vere. U danas. I nekad. Da draga, može značiti tvoja. ˶Od nožnog palca do čela“. Da definisanje ruši uzvišenost koju ljubav ima. Da je vrlo lako raširiti ruke i oterati nemire. Sve one misli koje se jave kad spoznaš setu, dok preslušavaš, Markesa i ˶Si supieras“.

Tada bi prstima prelazio preko mojih dlanova. Dok ne zadrhtim. Osetim sve one poljupce, od kojih bežim. Još uvek. Ponekad.

Autorka: Helena Himel

Fotografija: favim.com