25 jul Spakuj se

Vreme je, Žmu. Pakuj se.

Zašli smo u godine kad život izgleda kao vožnja autobusom. Gledamo mi kroz prozor, ali nismo NAPOLJU. Nismo tamo. Stajališta nam donose neke nove ljude. Stajališta nas ostavljaju bez nekih saputnika.

A mi grčevito stežemo uz sebe kofer s brigama.

Postoje te neke brige koje se lako smeste u jedan kofer. I već je dosadno što umesto u tom koferu džudže u našem hodniku nesklopljene i neispeglane danima.

Spakuj se. Ja imam druga posla. Šupljine naših dana odavno čekaju da ih zakrpim. To su one zakrpe za koje ti treba mnogo više od igle i konca.

Spakuj se. Dosadilo mi je da kosu vezujem umornim minutama. Želim: svetle noći i tamne poljupce.

Vreme je, kažem ti. Spakuj se i idemo! „Tamo gde nikog nema. Daleko.“

Brige ćemo nesavesno pustiti kroz prozor čim auto razvije dovoljnu brzinu. Neka ih zavede vetar ili topla julska kiša. Ali neka idu od nas.

Na šta si mislio kad si rekao da ne postoje daljine u kojima se ne bismo pronašli? Ako ti srce kuca brže kad se sretnemo u hodniku – pojuri za otkucajima.

Ljubav je najstariji prah za letenje. (Znaš ono kao: od ljubavi letiš!)

Spakuj se. Spakuj sebe. Meni ništa više od nas ne treba u životu. (Znaš ono kao: ljubav je slepa.)

Dovoljno smo stari da sami pripremamo doručak. Dovoljno smo mladi da se možemo smejati mojoj nedopečenoj piti. Ne brinem se ja zbog tih „dovoljno“ situacija. Ničega ne treba da bude previše. Osim ljubavi. (Ali da ne kažem to na taj način, dovoljno je klišea u životu i bez toga.)

Spakuj se. Ja ću u zagrade da smestim sva objašnjenja i opravdanja. Spakuj se i idemo negde gde ne moramo ništa da objašnjavamo. Gde ne moramo sebe da pravdamo.

Spakuj se. Postoje neka divna mesta koja nas čekaju. Ovako mlade, zaljubljene i svoje. Postoje mesta koja nas žele.

Za početak: naša dnevna soba.

Za početak: naše dve kafe.

Za početak: spakuj se.

Autorka: Srbijanka Stanković

Izvor fotografija: pinterest.com