Znaš da bi ti večeras,

neko rekao,
sve ono što već znaš.
Onako naivno,
zaneseno,
lakomisleno.
Iracionalno,
folirao staloženost.
Da istrese sve leptire,
komarce i vrapce,
iz zgrčenog želudca.
I da ti opet ne kaže ništa.
Jer nikada ništa,
i nije moglo da se izgovori.
Lenje su,
ove naše reči.
Ne žele da se provlače kroz grlo,
začepljeno mahnitim gutanjem,
trenutnog prisustva.
Znaju da je suludo govoriti,
o nečemu u šta veruješ,
samo u tom trenutku.
A onda,
u nekim odloženim trenucima,
odlažeš suočavanje,
sa svojim potrebama.
Ma,
nikada mi,
ništa ni nećemo reći.
Pustili smo se.
Dovoljno odrasli da verujemo,
da je besmisleno,
davati smisao
besmislenosti.