15 feb Rapsodija u crnom

Neka golo telo pretvori džemper u lijane. Spoljašnjost kostiju je bujna i po haotičnom izdanku kiša uvek pada naopačke. Tvoja ruka preko skijaškog odela ocrtava moje genitalije. Bol širenja. Zapreminu čiji koreni posežu iz centra stopala. Otcepanu Nigeriju lansiranu u kosmos. Nigeriju u vakuumu. Nigeriju u kesici kafe. Sva semena posađena su u kafenu zemlju. Ona je posuta stenama sa čijih se leđa slivaju vodopadi. Afrički papagaji ujutru sleću kod stopala. Naoštreni kljunovi izgledaju funkcionalno. Praktično. Ali plavo perje. Plavo perje pocrveni poput tvojih usta kada me dovoljno dugo gledaš u oči. Pitao si da li ti verujem. Iako je takvo pitanje više bilo zahtev. Molba uz osetnu primesu pretnje. I jesam. Onako kako dete veruje mirisu pite u bakinoj kući. Koža se zaljubila u kamenje i neću sputavati neizbežni sled događaja. Po preponama klize tarantule. Boja pauka je neupadljiva i krotka. Nalik na nemilo zidova u starom stanu. Ne vidim te u pećini. Čujem glas i prsti me stežu. Tarantule zuje. Kao pčele kada granom oboriš pčelinjak. Iščupaću prste da ostatkom šake ubijem tarantule. One pletu mrežu tamo gde krv nadjača platformu od maka. Ubijam ih snažnim udarom i krv mi iscuri iz očiju. Izlazim van pećine, skelet mi je obasut iguanama. Bipolarnost me uznemiruje više od novogodišnjih lampica. Skačem u reku. Iguane znaju da plivaju. Ostajem ispod vode. Udišem vazduh iz tarantulinih pluća. Reka završava tok u Nigeriji. Nigeriju lansiram u svemir. Svemir je u kesici kafe.

Autor: Marko Jović

Fotografija: masyon.deviantart.com