24 maj Propala noć

Dragi dnevniče,

Bila je to već treća noć kako mi je dolazila u san. Svaki put kontekst je bio različit, ali je to svaki put nesumnjivo bila ona. I svaki put sam se zbog toga budio nekako stegnut. Pritom, kada kažem stegnut mislim na zategnutost u predelu grudnog koša.

Da budem potpuno iskren, i ne sećam se kako je sve počelo. Potisnuo sam sve vezano za nju duboko u nesvesne delove psihe. Zato mi se verovatno i vraćala kroz snove. Jedino čega se sećam jeste to da sam, čim sam je upoznao, shvatio na šta je Matija Bećković mislio kada je napisao:

„ …I sretneš onu koju moraš sresti

Na putu kojim moraš ići

Koja je bila tvoj život

I pre nego što si je sreo

I znao da postoji

I ona i grad u koji si došao…“

Ne želim da dužim, pa ću reći samo ukratko da se taj naš odnos nije odvijao onako kako sam ja želeo. Možda jednostavno nismo „kliknuli“ iako smo bili potpuno isti, a možda su i moje želje u tom trenutku bile nerealne. Nisam siguran… Ali sam siguran da je „zategnutost“ u predelu grudnog koša bar delom bila posledica toga što sam nakon svega možda i prestao da verujem u pravu i iskrenu ljubav. U ljubav koja se događa jednom (a možda i ni jednom?!) u životu, a na koju me ona svojom pojavom svake noći podsećala. A možda, u stvari, i nisam prestao da verujem u postojanje same takve ljubavi koliko sam se bojao da se posle nje u mom životu neće pojaviti osoba koja će mi biti toliko slična da bih sa njom mogao da doživim takvu ljubav. Ne znam. Mislim da ni sam sebe ne poznajem u dovoljnoj meri da bih mogao da kažem šta je zapravo uzrok tome…

Uglavnom, nakon tog jutra nisam više bio isti. Čini mi se da sam, sasvim nesvojstveno meni, i na ljubav počeo da gledam mehanicistički. Smatrao sam da je ta „prava i iskrena ljubav koja se događa jednom (a možda i ni jednom?!) u životu“ samo posledica ljudske mašte. Stvorena u cilju da život na ovoj Planeti učini lepšim, bar dok se iščekuje. A onda, kada čovek shvati da ne postoji, dolazi razočarenje i prihvatanje realnosti u kojoj ljubav nije ništa drugo nego dogovor dvoje ljudi koji prihvataju jedno drugo za životnog partnera kome će biti privrženi i u dobru i u zlu… Nikakvo posebno osećanje, u suštini. Onda dolaze deca, sa njima i ozbiljnije preokupacije i kome je tada do zamlaćivanja „pravom i iskrenom ljubavi koja se događa jednom (a možda i ni jednom?!) u životu“?

Čak sam i na seks počeo da gledam drugačije. Do tada je on za mene predstavljao vrhunski čin ljubavi koji ne zaslužuje da, pod uticajem animalnog u čoveku, bude sveden na puko mehaničko draženje polnih organa u cilju postizanja kratkotrajnog telesnog zadovoljstva lišenog svakog višeg (da ne kažem „dubljeg“) značaja.

Čak mi je i takav seksualni čin koji je sam sebi svrha i koji nema za cilj produbljivanje i učvršćivanje emotivnog odnosa već isključivo kratkotrajno telesno zadovoljstvo, postao prihvatljiv. Neko će reći: „Konačno si postao normalan, znači?“ Da, može i tako da se kaže. Konačno sam postao normalan.

I red je bio da tu novostečenu „normalnost“ isprobam. A nije bilo bolje prilike za to od subotnjeg izlaska.

Te noći sam verovatno po prvi put u životu prišao devojci kao seksualnom objektu i sa jednim jedinim ciljem – da te noći osetim „slasnu rados` muške mrsi“ kako je to zanimljivo formulisao Dragan J. Torbica, jedan od mojih omiljenih fiktivnih junaka.

I ubrzo sam „snimio“ jednu pogodnu za to. I po prvi put su mi fizičke karakteristike bile prvi i jedini uslov za selekciju. I po prvi put se nisam interesovao za ono što devojka nosi u sebi. Ovo što je izložila van je bilo i više nego dovoljno.

Nije bilo nekog posebnog premišljanja. Zna se kako se prilazi devojkama takvog mentalnog sklopa.

Ako ti, dragi dnevniče, to ipak nije poznato, strategija koja je išla uz moju novu životnu filozofiju izgledala je otprilike ovako:

Priđeš, baciš par prozivki što samo njoj što kokoškama iz njenog društva, uzdrmaš temelje ega koji su njanjavi udvarači pre tebe podigli u nebesa… Kad se ego struktura malo opusti i kad se “dama” spusti u realnost taman toliko da može sa njom da se razgovara, kreneš postepeno ka komplimentima i na taj način udaraš na tanku tananu žicu ženske narcisoidnosti. Jer je, jelte, takvo đubre od čoveka koji na sve ostale, pa i na nju, gleda kao na bića niže vrste, počeo da se za nju interesuje i da je gotivi. “Mora da u meni vidi nešto zaista posebno…”

Šta god one pričale i koliko god isticale romantiku, poštovanje, poverenje, manire ili šta god smisle… ništa ih ne privlači toliko kao jasno istaknuta dominantnost muškarca. Neki smatraju da je to u ženskoj osnovi i da im ta dominacija podsvesno, kao slabijem polu, uliva sigurnost i da je to glavni kriterijum po kom biraju muškarce. A još ako uz iskazanu dominantnost u pravom trenutku “udariš” i na njenu narcisoidnost, završio si posao.

Prišao sam joj dakle u skladu sa svojom novom životnom filozofijom. “S neba pa u rebra” što kaže naš narod.

I, reći ću vam odmah, na pola puta sam odustao. Tj. odustao sam onda kada je trebalo da krenem sa komplimentima, prozivanje sam odradio sa uživanjem. Jednostavno, nisam mogao. Nakon samo jedne rečenice iz nje je izbila sva njena “plitkost” i to je toliko otrežnjujuće delovalo na mene, da se onaj uspavani romantik probudio i zapitao se “A šta meni ovo uopšte treba? Nije, bre, ovo za mene.” I tako je jednom jedinom rečenicom srušila čitavu moju novu životnu filozofiju. Vratila me na fabrička podešavanja takoreći. I, što je jako čudno, kao da sam joj na neki način i bio zahvalan. Shvatio sam da to, ipak, zaista nije za mene.

I ništa, vratio sam se kući, pustio tiho muziku i prihvatio se knjige koju sam prethodnog dana počeo da čitam. Filozofija je bila u pitanju, neki Slovenac koliko se sećam. Kako sam uzeo knjigu, tako sam se sam sebi nasmejao: “Da li bih sa njom mogao da pričam o književnosti ili čak filozofiji?! Za nju je “Grabljivica” verovatno sam literarni vrh, klasik, a filozof je verovatno svako ko ume da sastavi dve prosto-proširene rečenice bez da pet puta upotrebi “aaa” ili “znači”.”

Tada sam joj bio još zahvalniji na njenoj plitkosti. Izgleda da je ovo bio moj dan. Da nije tako, i da sam imao manje sreće verovatno bih umesto sa knjigom ležao sa njom u krevetu. Koliko god to možda nekome delovalo privlačno s obzirom na njen fizički izgled, mislim da bih se ipak osećao isprazno. Radije ću da sačekam neku sa kojom bih mogao i pristojno da razgovaram. Nastavio sam da verujem u koncept srodnih duša, koliko god to posle svega utopistički delovalo.

Na tren sam se ponovo nasmejao sam sebi i svom večerašnjem (ne)uspehu, dok je na radiju išla pesma:

“Još jedna propala noć i novo svitanje,

novi rađa se dan a isto pitanje…”

…

U međuvremenu na drugom kraju grada…

…

Dragi dnevniče, večeras ću biti jako kratka i precizna.

Nakon nekog vremena sam podlegla pritisku koji su na mene vršile drugarice. Ubedile su me da večeras pođem sa njima u neki džiberana klub, da se obučem kao poslednja dronfulja i da konačno malo i ja “zabacim udicu”. Nije mi jasno kako im je to uopšte palo na pamet, a još manje mi je jasno kako sam ja uopšte na to pristala. Ne pamtim kad sam poslednji put izašla. O dronfuljastoj garderobi tek ne želim da trošim reči. Jednostavno, ne prija mi. Ne želim sebi “za vratom” gomilu džibera koji misle da su super-uber-kul, intergalaktički ploditelji ili šta već… Ali isto tako je istina da ne znam kad sam poslednji put bila s muškarcem. Ni to saznanje mi baš ne prija. Kao da sam postala svesna da moram malo da olabavim sa kriterijumima. Shvatila sam da, kako bih konačno digla noge, moram najpre da dignem ruke od zahteva da muškarac mora bude dovoljno inteligentnan i načitan da sa mnom diskutuje o, recimo, Žižekovoj interpretaciji Lakana. Ili o Filozofiji uopšte, u blažoj varijanti. Nisu samo pritisci drugarica uticali na to. Naprotiv. Već duže vreme razmišljam na taj način jer jednostavno tokom svih ovih godina nisam našla čoveka po svojoj meri, sa kojim ću da se “ukapiram” na prvi razgovor, sa kojim ću moći da pričam o svemu, sa kojim ću moći da budem to što jesam bez da se pribojavam da će da gleda na mene kao da nisam normalna. “Ko još diskutuje o filozofiji u 21. veku, gle Zmaj šta radi, TO LUDO PA BOG XE XE.”

Jednostavno sam se razočarala u koncept srodnih duša. Ili shvatila da to zapravo i ne postoji. Ili bar postoji, ali za onaj “normalniji” deo populacije. A pošto ja tu baš i ne spadam, morala sam da se prilagodim. A to je podrazumevalo da se prethodno odreknem svih svojih kriterijuma. Da, svih.

I bi tako. Džiberana klub, ja u dronfuljastoj garderobi, nas tri i sto koji je izgleda imao magnet za kretene.

Obećala sam ti da ću biti kratka pa neću da dužim.

Nije ta moja “normalnost” dugo trajala. Izdržala sam do prvog kretena koji mi je prišao. Nije mi dugo trebalo da shvatim da ću radije da živim sa mačkama do kraja života nego što ću da pravim trule kompromise i glumim veliku ljubav sa ovakvim seljačinama. ‘Ajde što je bio nadmen, nesimpatičan i izrazito glup, nego je i imao pogled manijaka. Najpre je krenuo da nas sve ponižava, potom je krenuo da ponižava samo mene, valjda mu je to neka klinačka taktika, a onda je iznenada “omekšao” nakon što sam mu nešto odbrusila, ne sećam se ni ja šta. Podvio je rep i otišao. Ubrzo smo i nas tri napustile klub.

I ništa, vratila sam se kući, pustila tiho muziku i prihvatila se knjige koju sam prethodnog dana počela da čitam. Filozofija je bila u pitanju, Žižek. Kako sam uzela knjigu, tako sam se sama sebi nasmejala: “Da li bih sa onim kretenom mogla da pričam o književnosti ili čak filozofiji?! Za njega je “Grabljivica” verovatno sam literarni vrh, klasik, a filozof je verovatno svako ko ume da sastavi dve prosto-proširene rečenice bez da pet puta upotrebi “aaa” ili “znači”.”

Izgleda da je ovo bio moj dan. Da nije tako, i da sam imala manje sreće verovatno bih umesto sa knjigom ležala sa njim u krevetu. Koliko god to možda nekome delovalo privlačno, mislim da bih se ipak osećala isprazno. Radije ću da sačekam nekog sa kojim bih mogla i pristojno da razgovaram.

Nastavila sam da verujem u koncept srodnih duša, koliko god to posle svega utopistički delovalo.

Na tren sam se ponovo nasmejala sama sebi i svom večerašnjem (ne)uspehu, dok je na radiju išla pesma:

“Još jedna propala noć i novo svitanje,

novi rađa se dan a isto pitanje…”

Autor: M. J.

Fotografija: favim.com