23 avg Priča bez krova

Noć je. Gluvo doba, za neke. Iznad mene nema plafona, nema krova. Samo nekakav komarnik, koji nije planina u Bosni, a ja ga zovem šiber. Zidovi od platna, tankog, zelenog. I sve čujem i sve osećam. I žubor omiljene mi reke, i zvukove noćnih stvorenja, šunjanje nekog „možda jazavca“, nečeg što je veće od mačke, a manje od Lu, i glasove noćobdija sa druge strane obale. I ničeg se ne bojim. Oslobođena solitera, zabravljenih vrata, debelih zidova, stražara, svake sigurnosti, ja se više ne plašim. I nisam zahtevna. Pojedem jedan batak, za drugim nemam potrebe. Malo vode i velika jutarnja kafa su sve što trebam. I kako to odjednom? Negde na pragu tridesete shvatam da kada dobijam nežnost, drugih prohteva skoro i da nemam. Pažljivo se izvlačim ispod grube ruke koja miluje, uzimam „piš-lampu“, odlazim u mrak, obavljam svoju fiziološku potrebu. I dalje se ne plašim. Vraćam se i znam da me neće sačekati nešto sjajno, nešto zlatno, nešto basnoslovno skupo, nešto što mi ne treba i ne želim. Sačekaće me ona ista ruka koja kaže: „Ja te čuvam i ne dam, pored mene ne treba ničeg da se bojiš.“ Jedina laž u ovoj sreći je da se plašim glupave kere, da malo glumim devojčicu koja će dopustiti nekom dečaku da je spasi te strašne nemani. Oh, kako sam beskrajno srećna u toj malenoj laži.

Tog jutra sam u krošnji drveta pronašla pandu. Malog, nasmejanog i sa nekakvim šeširom, nalik onom koji je nosio Čarli Čaplin. Dok sam htela da zabeležim trenutak probijanja zraka do mojih snenih očiju, raspored lišća je bio upravo takav. U Kini se ubijanje pandi kažnjava smrću. Kažu da ovde tih divnih stvorenja uopšte nema, pa nema ni kazne ako ih neki lovac slučajno ustreli, onako, iz zabave, takođe slučajne. Elem, skuvala sam dve kafe, gledam u vatru za koju kažu da treba malo veštine i mnogo strpljenja, dok tamo neke spretne ruke spremaju doručak, onaj koji će biti poslužen na travi. Gledam u šake koje su zaista velike, toliko da sam se zapravo pod njima sklupčala i provela noć, one koje su, kao kod divnog Pope, napravile šator za mene na Nepočin-polju. Srećna sam. I nisam sanjala. Tu, na goloj zemlji, ja sam istinski srećna. Tu sam devojčica sa roze pramenom u kosi. Nema tu ni tetke ni profesorke, nikakve zrele praktične žene. Sedam u „luče“ bez krova, vozim se, dišem, nema ničega što bi me sputavalo. Mešaju se mirisi dima, poljskog cveća, a tek povremeno se probije i Nina Riči. Koga briga za Ninu! Ja sam srećna! I više se ne bojim!

 – Gospodine, krov dolazi u obzir samo ukoliko je ravan i ukoliko se ja nalazim na njemu. Može biti vrlo koristan da pozdravim svitanje i da slušam Noru Džons. Znate, moje priče nemaju krov, već  nekakav komarnik, koji nije planina u Bosni, a ja ga zovem šiber. I ne dirajte mi taj roze pramen u moru plavih i smeđih! Rekli su mi da imam i ja pravo ponekad da budem samo devojčica. I ja im verujem. I više se ne bojim.

– Gospođice, uz dužno poštovanje, Vi ste za čergu.

– Za taj Vaš zlatni kavez svakako nisam!

Autorka: Violeta Mićović

Fotografija: pinterst.com