10 nov Podsetnik

Njih dvoje sede, na nekoj autobuskoj stanici. U šezdesetim, možda i sedamdesetim godinama. Da li je, zapravo, bitno?

Naručuju sok i kafu dok čekaju prevoz na mesto gde, kao i uvek, idu zajedno. Smejući se upadaju jedan drugome u reč, u narudžbinu, u misao. Jer, zapravo, to i nisu različite misli. Oni su, koliko god to zvučalo kao kliše,već dugo, jedno. Jedno u imenicima unuka – baba i deda, jedno u pozivnicama za događaje – porodica ta i ta, jedno u svakom razgovoru – Moracu da vidim sa MOJIM… Taj, etički dativ, taj prisvojni pridev, ta kratka reč, ima toliko toga. Sadrži ogromno značenje. Nečiju ljubav. Da, iako zvuči patetično, nečiji svet.

„Jaoj, deda, samo izvoljevaš, ništa ti nikada nije po volji“. I još koliko takvih zadirkivanja. Koliko šala, smeha. Koliko rešenih problema, prebrinutih briga i zaceljenih rana. I sve to upola lakše. Jer je sve lakše udvoje. Jer se i drvo oslanja na drvo, a kamoli čovek na ženu (i obrnuto).

Stara priča, u kakvom delu ponovo pomenuta, kaže kako su ljudi davno, davno, bili jedna celina, potom podeljena, i da odtad ljudi traže svoje srodne duše. Mi u to ne verujemo, suviše je to bajkovito, suviše nestvarno za naš praktični, savremeni, izoštrani um. Ali, možda su baka i deka na stanici otelotvorenje baš te teorije. Ili naše bake i deke, ukoliko smo srećni da ih imamo.

Možda su oni tihi, skromni, podsetnici da večna ljubav postoji. Naivno? Moguće. Nerealno? Ko će ga znati. Ali, rečima bake: “ Nema ničega boljeg nego sa nekime ostariti“.

Autorka: Gordana Bajović

Izvor fotografije: Unsplash.com