07 maj Pismo neznancu

Grlim jastuk nikad snažnije. Otvaram oči. Vidim jedan tmuran dan, bez trunke vetra i kiše. Depresivan. Tako, odluta moj pogled na plafon, koji je bele boje. Depresivno. Dok melanholija oko mene vlada, moja glava je sada neprekidni haos, koji se čas budi – čas gasi. Iscrpljujuće, najgori pakao. Da li je tako i kod tebe? Odgovori mi. Čisto sumnjam, možda je nekad bilo, a možda će i opet biti. Ili je to sve uzok strepnji? Gorčini? Besu? Sve to što činim i sve to što činiš. Ali opet, to nije izgovor, niti će biti. Svet je pogan, o da, tek ga upoznah. U stvari, ne znam da li mogu tek tako ovo reći, ali plašim se kad pomislim na gore stvari, koje su mnogo gore od onoga što ja upoznah. Da li je vredno o tome razmišljati? Da li je vredno da na to trošiš silne sekunde, minute, sate, dane, pa čak i mesece? Ne, naravno. Ko zna šta ja osećam, a šta ti osećaš. Znaš, jeste prošlo dosta vremena, kako bi se moja duša uspokojila i kako bi sabrala svoje misli. Nažalost, kad bolje razmislim, ne znam da li to mogu sasvim sigurno reći. Ona ih i dalje sagledava iz svakog ugla, svake sekunde i svakog minuta. Ali, šta ti misliš, je li? Odgovori mi. Ipak, neću ti toliko dosađivati. Samo ću te jednom pitati. Nećeš dati odgovor, nećeš imati snage, ostaćeš bez reči. Tada, ja ću se blago nasmejati. Taj osmeh će skinuti sa mene teret, koji me muči. Da, muči, ali to je tebi nebitno. Totalno nebitno. Kao i meni tvoje mišljenje, zato što ga nemaš. Ne mogu reći da si nebitna osoba u mom životu. Ne znam kako da te opišem. Ne znam kako da te zamislim. Ti znaš ono što ja ne znam. To jeste svrha ovih reči. Ja te ne znam. Možda je tako i bolje. Da te znam, te reči ne bi bile gomila gluposti ispisana na jednom papiru, koji niko nikad neće pogledati. Te reči postale bi dela. Teška dela. Ali opet, da li ja to zaslužujem? Da li je sve to vredno. Ti, koji nećeš videti ovo, dobro, možda i hoćeš, smeješ se. Ali shvati, moja duša nije jedina koja to oseća. Kako ne vidiš da je to suština ovih reči? Kakve su ti ove reči, je li, odgovori mi? Tvoj um je slep. Ne vidiš kako propadaš. Mučiš svoj najblagodarniji poklon na svetu. To je tvoja duša. Ona neće dobro proći posle sata koji će otkucati. Zašto je ne poštuješ? Makar malo. Poštedi je, iako je nikad nećeš preobraziti. Zašto joj se protiviš? Ona zaslužuje blagostanje. To je tvoj poklon. Da li znaš, da ti to ne ceniš? Ona se ljuti, tera inat, a ti si još gora osoba. Čitaš ovo sada? Je l’ osećaš malu dozu kajanja, da li ćeš je poštedeti? Da li misliš, da ću te ja poštedeti? Nju pokušavam, ali tebe ne. Ne mogu. To jeste greška, tako i ja, u stvari, svoju dušu mučim. Ona je suviše izmučena, iscrpljena i željna čiste svesti. Ali bojim se da to nije jedino, zato je mučim. Veoma je loše, ali to sve od mene zavisi. Tako da, vidiš, nismo sasvim dobri, ali opet, nismo u istoj ravni. Niti ćemo biti. Moj um je ipak bolji, da moram priznati, nije neiživljen. Nekad, iskreno, nije umeren, ali ne na taj način kakav je tvoj. Ali, opet, ja moram reći, bojim se! Bojim se onoga što moj um želi. Postajem besna. Da, rekoh besna. Mislim da ti je sada jasno ko uopšte govori. Ali, sigurno ti nije jasno, ko tačno govori. Eh, sad je kasno. Neko će se smejati slatko, a ti ćeš ovo besno odbaciti. Znaš zašto? Povrediće te i tvoj um će postati besan. Učinićeš istu grešku. Ona se skupo plaća, veruj mi. Nema cenu. Ne znaš ti još, ko zna kako će se završiti. Hmmm… Da li je ovo kraj, ili je samo početak? Ili, ha-ha, kraja nema? To zavisi od tebe, od mene ne, za mene je kraj, ali kad pomislim na tvoju oholost, možda kraja nema. Samo želim reći da sam oduvek imala želju da ti se obratim, da te pogledam i samo da se nasmejem. Mislim da je tako najbolje. A znaš zašto? Nećeš nikad znati šta se krije iza mog osmeha. To je cilj tvog mučenja, koji zaslužuješ, a ja ću u njemu uživati. Da li mi to govorimo o osveti? Da, o osveti. Bravo! Ni nju nećeš znati. Polako, osetićeš je, kao što je neko osetio tvoj hir.

Ja sada bežim. Ispunila sam želju svom hiru, kao i ti tvom, ali to je bilo davno! Sad je red na mene, ipak, svako dobije svojih pet minuta. Ipak, kao što kažu, ta zlobna i neprolazna stvar, najbolje se hladno servira. Čuvaj se, za mene.

Autorka: Mina Smajić

Fotografije: weheartit.com