26 okt NIJE TRAGEDIJA NEUKUS, VEĆ NJEGOVA POTREBNOST

Miljama od tla, grizemo oblake. Grčim grlo uzastopno na putu do Lenjinovog trga. Ostavio sam je da bdi nad slomljenim ekranom i čeka poruke iz tundre.

Kule i gradovi, radna emigracija za rad osposobljenih. Četvrt veka čitavog sanjam plač sina, čipkastupodvezicu najlepše mlade u selu i zgužvanu belu maramicu u mokrom dlanu svoje majke.

Я вас не понимаю! Я вас не понимаю!

Prvi mi je dan prošao tako. Mrka grudva zemlje u mlakoj vodi – zamena za kafu. Cvrčak je španski izrastao u blago narandžasti filter – kulja dim sa vrha cigarete. Naša se imena brišu, odavde nema dalje; tu je negde i kraj  sveta. Bez svake sumnje. Miriše beskrajna polarna noć. Bez nje, naravno.

Stegle popucale mrtve kosti davno uvenulih belih lisica rasutih po ovoj prokletoj zemlji. A kamoli čoveku kako je. Žile se zamrzle, krv se smrežurala, nema vazduha ni pod nokat da stane.

Minuli dani ne znaju za predah. Ustaj, penji se, gore-dole, pa oval i u njemu ušće reke. Ili kako se sećam neba pred kraj veka – obojena je gusta farba kojom krečim tuđe multimilionske izdatke. Okean gasa pod nama, okean tame štrči nad promrzlim glavama. Svaki dan isto.

Ona mene čeka i dobro zna zašto sam ovde. Zbog nas.

Uvek je noć ovde. Naviknuti na misao da smo na sveopšte slepilo i osuđeni. Zbog nekih hartija zelene boje. Hleb. Kruh.

Tutnji kroz sobu! Jedan stenje, jedan nije voduzavrnuo pa kapljice ližu dno prljavog lavaboa, treći hrče. Ponoć je mrtva već nekih četiri sata. SMS: Žao mi je, mislim da te ne mogu čekati. Ipak je to pola godine. Znam da je pomalo sebično ovako, preko poruke, ali našla sam drugog. Želim ti sve najbolje.

Sva praznina koja je kružila ovim svemirom pre nego su nečiji prsti zakuvali život, sva je praznina napunila do vrha moj grkljan. Krkljam mladost. Iskašljavam nadu; bestidno ostavljen, kao pračovek, da gledam u noć. Nije tragedija neukus, već njegova potrebnost. Bilo mi je suviše hladno da bih zaplakao.

Ustaj, penji se, gore-dole. Niko i neće videti. Sliva se nebo do dna onoga što je od mene ostalo. Tečna propast – u nepostojanje putuj moja obezvređena mladosti! Progutaću bezizlaz!

Ukus sasušene sukrvice iz nosa mrtvorođenog deteta; zarezi zarđalih kovanica očiju ohlađenog pokojnika, poslednji gutljaj hrapav kao nazubljeni vrh žileta; mamurni limeni zadah oprljene iznutrice – poslednji krik iz bezdana napuštenog i zaboravljenog čoveka. Teme krcka. Blješti mrak u krmeljivim iskrama osušenih očiju. Tlo!

Beli beli zidovi, dogoreva sijalica. Da li ste vi normalni?! Urlaju na mene! Male naočare ruske proizvodnje. Cписокразряда i mrljavi pečat. Zbogom. Tapšu me po ramenu.

Na aerodromu me dočekala samo majka. Uplakana.

Autor: Stefan Basarić

Fotografija: weheartit.com