05 okt NEŠTO LEPO  

„Postoji ono čuveno novinarsko pravilo o tome šta je zanimljivo. Kaže se: nije nikakva vest da je pas ujeo čoveka, nego bi bila kad bi čovek ujeo psa. U svakom slučaju – neko nekoga mora da ujede. Dabome, kakva bi vest bila da je čovek pomilovao psetance koje mu se vrzmalo oko nogu? Nikakva!“

Eto, takav sam i ja novinar. Nikakav.

Pomislila sam nedavno da nije moguće biti dobar pisac – ako pišeš o lepim stvarima. I ako je moguće, sva je prilika da te niko neće shvatiti ozbiljno. „Šta, to je ona što dve godine trabunja o ljubavi u braku? Ček, to je ona što živi u provinciji punom parom i još joj je kao lepo? Ono kao – živi?“

Stvarno, kad je postalo toliko loše pisati o lepim stvarima? O dobrim stvarima? I otkud to preslikavanje svake nežnosti na zid patetičnog? Odjednom, seks više nije tabu tema. Odjednom, nasilje više nije tabu tema. Odjednom bi svi da pišu o nesrećama. O rijalitima. O kulturi koje nema.

Ljubav je postala tabu, jer – zar nismo već sve videli?

Zato jeste teško pisati o ljubavi. Zato jeste teško pisati o lepim stvarima. Jer je nemoguće da se zaljubite u svoj jastuk u ponedeljak ujutro, a da to ne zvuči kao fraza, zar ne?

Nemoguće je ne nasmešiti se na osmeh malog deteta – jer će odmah pritrčati neko da ga fotografiše.

Nemoguće je voleti kišu, a da vas ne zapljusne talas negodovanja.

Nemoguće je da volite išta, a da vas ne zapljusne talas negodovanja.

Danas nije dobro kad ti je dobro. Danas nije lepo kad ti je lepo. Nije lepo prema drugim ljudima.

Opasno je predložiti one čuvene pozitivne misli – toliko je internet predloga da nam preti kolektivno povraćanje. Umesto toga, ja bih samo povraćaj jednostavnih stvari i lepote običnog. (Ne obično, samo njegovu lepotu.)

Bilo bi lepo, za promenu, nasmešiti se nekome bez straha da će i taj osmeh izazvati jednosatno ogovaranje.

Bilo bi lepo, za promenu, izabrati sebi dobro zanimanje, raditi i voleti svoj posao.

Bilo bi lepo, za promenu, ponekad samo, biti zadovoljan onim osnovnim – korom hleba, vazduhom, poljupcem, zagrljajem.

Jer svi mi koji se ne smešimo, svi mi koji gunđamo zbog posla, svi mi koji ogovaramo, svi mi koji smo nezadovoljni, suočimo se: nismo gladni, dišemo. A život prolazi u svemu onome što je manje vredno od poljupca, od zagrljaja.

Opasno je danas pisati o lepim stvarima. Opasno je verovati da takve još postoje. Zbog toga se mogu desiti strašne stvari – možete se nasmejati.

Može vam se dogoditi – nešto lepo.

Srbijanka Stanković

Izvor fotografija: pinterest.com