26 jan NEREŠIVA TIŠINA

Znam da će jednom da ti jave:

– Nadživeo si,

Skapala je od nerešive bolesti.

I tad, pretpostavljam,

Slomiće te, utući,

Nikad izgovorene reči.

Nadovezaće se suza

Kao i što obično biva;

Naposletku smrt će me izmeniti,

Bićeš siguran da i nisam kriva

Toliko.

Reći će ti potom štošta o mom nebu,

Prepričavaće ti ukratko čitav svemir

Kojeg si i dalje jedina zvezda;

Pitaćeš za sate,

Imaćeš potrebu da upamtiš vreme

U kojem je nemir prestao da tinja;

– Ništa utešno,

Skapala sam sama izjutra u deset do sedam,

Sve večnosti konačno odrobijala.

Mislićeš na cveće,

Nikada pitao pred kojim je cvetom

Nikao moj pogled;

I kupićeš slučajno boje žute i plave

I negde ćeš poći;

A, ja ću mrtva,

Rasterećene glave,

Ležati kao i što to biva

Skapala od nerešive bolesti,

Od naraslog tkiva u telu;

Znam, eto, da će jednom da ti jave

Kako je život ipak kratak

Kada ti budu javili za moju smrt.

Pitaćeš jesam li umirala sama,

Pomislio na to da si mogao

Ruku da mi još jednom držiš.

Ako nešto čoveka menja

Jeste starost, jeste smrt;

Od jedne se, naposletku, postaje bolji;

Zaboravi se, oprosti i krivice prihvati deo,

Taj isti koji nikad nisi za mog života hteo;

I biće mi žao i onda,

Veruj,

Što nosićeš na leđima starim

Što mogao si mlad da poneseš;

Da nikad ćutanjem ne ukvariš

Što sad moraš u nerešivoj tišini,

Mlad u inat ćutao,

Da podneseš.

Jednom kada ti jave

Kako je život od svega u životu kraći

I moje oči postanu zvezda

Koju tražiš…

Oprostila sam nam i pre nas;

Jer ti si meni bio

I u svim godinama ovim praznim

Jedina zvezda koja je mogla da me nađe.

I nikada na tebe nisam bila ljuta,

Eto priznajem ti.

Autorka: Elena Ederlezi

Fotografija: favim.com