22 nov Kako sam ubio oca (Poema o osmehu)

Nosio sam neke sendviče

Ocu na posao

Kiša je padala

Ja sam mislio o njenom osmehu

I koliko je isti magičan.

Razmišljajo sam iz koje je knjige izašao.

Jer ljudski nije…

Zamišljen, hodao sam.

Ne može biti tako skromna…

Ona nije sa ove planete

Onda me je neki majmun isprskao

Prošao je kolima kroz baricu

Pokvasio sendviče

I moje pantalone

Realnost je bila mokra…

A moj otac će ostati gladan.

Umreće od gladi… A ja sam sanjao o ženinom osmehu…

Ha, Sergej Prepelice prodaje krv za jedan osmeh…

Jedan osmeh…

Jedan osmeh…

Jedan iskren, naizgled tako dečiji…

Naizgled tako ničiji.

Samo njen… Očuvani dragulj.

Prelazio sam ulice i želeo da me još neka kola-

Poprskaju… Da od mene naprave klovna.

Što i jesam… A ona je tako lepa…

Pripišalo mi se. Ostavio sam sendviče pored drveta,

Ionako su bili mokri, a moj otac će možda umreti od gladi.

Blaženstvo pražnjenja bešike… Kao njen osmeh.

Priznajem, osmehnuo sam se i ja, srećom- to niko nije video.

Seo sam kraj bivše osnovne i pripalio cigaretu.

Čula su se deca… Njihovi osemsi.

Hiljade osmeha… Zašto se i ja ne smejem?

Ne tvrdim li da sam večno dete?

„Mali, nemoj da pušiš mnogo, otićiće ti pluća!“

Dobacio mi je neki starac koji je šetao pored.

Neka odu… Otišli su i sendviči, ti matoro gunđalo!

Otićiće ionako sve u propast, jebeš pluća.

Svi ćemo umreti, ti matori…

Prećutao sam.

Verovatno sam imao desetak propuštenih poziva

I ubijao sam oca.

Dok se u mojoj glavi ona smejala…

I milovala me… i podržavala moje pisanje.

Za nju sam ja potencijalni literarni genije.

Nije je briga za sendviče…

Zvižduckao sam melodiju pesme „Dva dinara druže“

Ni to nije zvučalo najbolje.

Otpevala bi ona to kako treba…

Proklete žene, ako ih nisam zamrzeo, zavoleću ih.

Koliko sumanutih misli…

Eto šta sve može proći kroz mozak jednog pisca.

Na putu od kuće do oca.

Dok piša

I zamišlja nju…

A piščev otac umire od gladi

I čeka mokre sendviče.

Njegovog do kože mokrog sina.

Koji je opet umislio ljubav svog života.

Otišao sam kući i pokušao da napišem pesmu o njoj…

Možda mi je i uspelo?

Oprosti oče, Sergej Prepelica.

Autor: Milan Mažibrada

Fotografija: favim.com