30 jun Izgubljena

Izgubila se. Tu, između drvoreda u Palmotićevoj i kontejnera čiji miris u ovo doba godine štipa nozdrve i kožu. Zamolila me je da joj objasnim kako da dođe do Trga.

Strankinja. Šarena haljina i neka retro torba. Preko belih pamučnih čarapa je navukla braon sandale.

Kažem joj da krene sa mnom, jer ću i ja u tom pravcu. Zapravo me je mrzelo da je šaltam po uličicama na svom terorističkom engleskom.  Lakše je samo hodati i razgovarati.

Nezaobilazan deo razgovora je i njeno oduševljenje balkanskim klišeima poput – bureka, ćevapa, rakije, provoda i ruiniranih zgrada. Priča mi kako je deo neke filmske ekipe koja je došla da istraži lokacije za snimanje. Da je Beograd idealan, jer podseća na London iz 19. veka.

Kažem joj da je meni filmska ekipa neprestano u glavi, da Beograd jeste idealan. Da je meni  London – kiša. U svim vekovima.

– Ti si umetnica?

– Kad mi neko postavi ovo pitanje, ne znam da li mi zavidi ili me gleda sa sprdnjom. Novinarka sam. Trudim se da se ovim zanimanjem bavim na častan način, pa pišem priče.

– Gde pišeš?

– Na Internetu.

– O čemu pišeš?

– Hmm… o prazninama i detaljima. Punim ih sa malo života, ljubavi i par psovki. Volim ulice i ogoljene ljude. O čemu je tvoj film?

– Istorija, prošlost… Toliko smem da ti kažem.

– Zvuči dosadno.

– Kako dosadno?

– Zamaraju me brojevi i datumi. Istorija je priča iz udžbenika koju pišu neke velike face ili jaki čopori. Klinci to moraju da nauče ko recitaciju. A prošlost je juče. Ne postoji više i ne poznaje ljude, samo siluete.

– Šta postoji onda?

Postoji ljubav. Postoje deca koja se još uvek pentraju po drveću, grizu zelene neoprane voćke i umeju da kažu „Hvala“. Postoji i nevaspitanje. Postoje i oni koji izmišljaju sebe kroz priče, jer im je samo potrebna publika da im klima glavom. Ili oni koji kradu tuđe priče, jer nemaju spostvene.

Postoji more. I za more ti nije potrebna karta za avion i skup smeštaj. More je tu. U tebi i u tvojoj glavi. More je osoba, ukoliko umeš da biraš.

Postoji Lisabon. Iako Marko Tomaš kaže: „Jebo Lisabon, treba ga bombardirati da vidimo hoće li tad biti romantičan“. Romantično je voleti Lisabon izdaleka. I sanjati o njemu. Snovi postoje.

Postoje trenuci kad se toliko napiješ, da haluciniraš o svim onim ljudima koje si voleo. Haluciniraš kako ste goli i kako se smešite. Naročito postoje trenuci kad trezan postaneš svestan da ste jedni drugima iščupali srca i da je sasvim okej ako se ne prepoznate na ulici. Da je sasvim okej da te ta neprepoznavanja i ulice ne ubiju.

Postoji dan kad stisneš zube i drhtavim glasom govoriš o stvaranju nečeg u šta si verovao. Pred žirijem. Znojiš se kao stoka. Imaš osećaj da ćeš se ugušiti od emocija i straha. Svestan si da te van te bine čekaju ljudi. Tvoji ljudi. Da te zagrle, šta god da uradiš. Postoje i oni koji će te zagrliti samo ako uspeš, u suprotnom će te gledati kao budalu.  Doplivaš do poslednje rečenice tog govora. Doplivaš do onog dela gde se pokloniš i kažeš hvala. I zamisli, žiri izabere. Tvoje ljude, tebe i ono u šta ste verovali. Suština je u plivanju.

I jebo filmove, istoriju, priče, more, Lisabon, alkohol i pobede, ako nemaš sa kim da ih podeliš.

– Bikoz, evribadi nid sambadi, maj frend. Ju nou?

– Aj nou.

Autorka: Tijana Banović

Fotografija: weheartit.com