Jedan od naznačajnijih pesnika u srpskoj književnosti, vladar i vladika, Petar Petrović Njegoš, iza sebe je ostavio neprocenjivo literarno bogatstvo. Njegoš je pesnik koji se u svom delu okreće istoriji i prošlosti, vraća se narodnoj epskoj poeziji, ali prateći i stvaralaštvo svojih savremenika. On spaja...
Ona što te nije volela nije ni slutila da će njena kapa, kad je jednom navuče preko očiju, biti glavni motiv naših noćnih razgovora. Patnja. Precenjena patnja. U zagrljaju sa patetikom, razume se. Nekad želim da si me voleo. Mnogo. Da si se budio zato što ne...
Bilo je to zaista i ono krajnje, svršeničko sećanje, moja labudova pesma, zaživela povest....
Nikada neću zaboraviti tu kišu. Padala je tako sporo, ravno, raspršujući se na bezbroj ljudi koju su hodali tužno, kao robovi. Izgledali su gore nego sama kiša. Spustio sam se na tlo. Zanimali su me njihovi izrazi lica. Zagledao sam se u svakog smrtnika i...
Gledala sam kroz prozor posve defokusiranim šaranjem oka po sivom natopljenom betonu i kolima koja su prolazila tuda. Nije me uopšte intrigiralo ovakvo vreme, nikada nije. Piter je šetao kuhinjom tražeći vanilin šećer, koji je opet, po običaju, misteriozno nestao. Počeli smo zvati to prokletstvom...
Stopala teških poput lengera, ukotvljene lutke pozornicu hitro obletaše, pogledima izmamivši aplauz svesrdnih šaka....
Ja sam ćutljivi sagovornik, nemi svedok sudbine svojeg roda. I imam uši da čujem, i imam oko da vidim, ali nemam sposobnost da iskažem ono što znam. To je prokletstvo mojeg poziva. Ne znam...
„ Ptica se probija iz jajeta. Jaje je svet. Ko hoće da bude rodjen Mora da razori svet. „ Herman Hese „Demijan“ Divlja današnjica dozvoljava ljudima samo jednu vrstu rodjenja. Izlazak iz utrobe. Ostalo je na nama. Različitosti naših karaktera neće svima dozvoliti...
Pedesetogodišnji Goran Veličković zvani Grof nije tako tragično doživljavao svoje prve zatvorske dane. Samo osam meseci za privredni kriminal je zvučalo kao dobra pogodba. Manji zatvor u blizini rodnog mesta, ništa CZ, ništa Niš. Malo bereš paradajz, malo ovo, malo ono, higijena jeste loša, društvo...
Opet ga uspavaše slani talasi lagano mu se slivajući niz obraze do ušiju, ostavljajući tačkaste tragove po zelenoj posteljini. Nije to bilo ništa neuobičajeno, navikao je na patnju. Navikao je da oseća bol, sada ga gotovo prihvata kao brata, kao deo svog bitka. Nakašlja se...