Ivica

Nikada neću zaboraviti tu kišu. Padala je tako sporo, ravno, raspršujući se na bezbroj ljudi koju su hodali tužno, kao robovi. Izgledali su gore nego sama kiša. Spustio sam se na tlo. Zanimali su me njihovi izrazi lica. Zagledao sam se u svakog smrtnika i svaki je izgledao isto, svaki je hodao pognute glave, savijenih leđa, zahvaljujući teškim kesama punim jeftine hrane. Grad se punio tim tužnim facama samo subotom ujutro, kad su cene bile najniže u bilo kojoj prodavnici. Gledao sam im te plitke oči, te smrznute, crvene noseve, ispucale usne koje su htele da se širom otvore i da bol kroz njih u vidu munje izađe… Ali, nisu mogle. Kinjili su jednog prosjaka koji je sedeo sklupčan na polupokislom stepeniku.

Prišao sam mu. Video sam kako se njegovo slabo, mršavo telo trese kao metronom u najmanjem taktu. Duga, seda brada bila je pomalo mokra, vrteo ju je palcem i kažiprstom koji su bili prljavi. Brkovi su mu bili žuti od dugogodišnjeg korišćenja duvana. Lice mu je bilo dosta kruto, sa puno dubokih ožiljaka, a oči tamne, duboke. Žalio sam ga, a ljudi koji su mogli da osećaju više od mene proganjali su ga i mrzeli na neki način zbog predrasuda. Sigurno su mislili da je on propalica ceo život.

A šta je on mogao da radi, osim da sedi tu ispružene ruke, u nadi da će mu neko dati neki dinar? Makar je imao volje za životom više nego svi oni zajedno. Da se bilo ko drugi našao na njegovom mestu, sigurno bi okončao svoj život u najkraćem roku, u nadi da bi otišao na neko bolje mesto… Ali, Bog nas preuzme kad misli da je vreme da nas uvede u neki novi svet. Dok ne dođe taj trenutak, časno moramo umirati ovde.

Polako sam mu se približavao sve više i više, a njegovo telo se smirivalo, kao da je znao da sam tu. Gledao sam mu visoko, naborano čelo  –  koža na tom delu lica kao da je bila mrtva. Podočnjaci su bili izrazito tamni, veliki, a iznad njih crne, duboke oči plakale su natapajući mu osušeno lice. Pomalo krvave usne bile su blago otvorene, treskavo je disao kroz njih, a onda… Duboko je udahno, usisajući me u sebe. Putovanje do njegovog mozga bilo je brzo, hladno… a onda sam stigao.

ruke_blacksheep.rs

On i ja, sad smo se nalazili negde drugde. Sedeli smo jedan pored drugog na mekom, čistom krevetu, u maloj, toploj, zelenoj prostoriji. Pored kreveta, tu se nalazio i drveni ormar koji je izgledao star i drveni sto koji je bio prekriven knjigama. Tračak svetlosti ulazio je kroz mali prozor koji je bio postavljen nasred zakrivljenog plafona. Padao je sneg. Jasno sam video kako ogromne bele pahulje udaraju o staklo, pretvaraju se u vodu i klize dole… Zatim, začuh zvuk gitare. Taj kratko ošišani momak koji je uz pomoć gitare proizvodio tople i meke tonove, bio je on. Visoko čelo bilo je stegnuto, obrazi meki sa rupicama zbog širokog osmeha. Tamne oči bile su srećne, a zenice kao da su igrale u ritmu u kom je svirao, lagano, skačući levo-desno.

Kad smo čuli zvuk spuštanja kvake, odmah smo bacili pogled na vrata. Brzo su se otvorila. Videli smo čoveka gustih, crnih, namrštenih obrva ispod kojih su bile crne oči pune besa, uprte u njega. Imao je špicast nos, kao i bradu, a duga tamnosmeđa kosa češala mu je uska ramena. Iza njega počeo je da ulazi duvanski dim, koji je odmah zaokupirao prostoriju ubivši sve čisto u njoj.
– Borisave, prestani da sviraš, igram veoma važnu partiju!

– Izvini – rekao je tužno, jedva otvorivši usta.

Čovek je izašao zalupivši vrata, a Borisav je legao na krevet i počeo da čita knjigu. Gledao sam kako mu se oči pune tugom, kako je počeo da čita samo da bi pobegao negde gde je lepše. Nije smeo da mu se suprotstavi. Plašio se. Mogao je samo da plače, što se ubrzo i dogodilo. Vreme je prolazilo sporo, teško, a jadni Borisav jedva se smirio.

Opet se začuo zvuk kvake, ali ne bučan, već lagan i mek. Vrata su se otvarala polako.

– Borisave – ušao je opet onaj čovek, samo što je ovog puta ušao savijenih ramena i klecavih nogu. Borisav je i dalje ležao na krevetu ne odazivajući se.

– Borisave – ponovio je čovek, skoro plačnim glasom.
– Šta je? – mirno je odgovorio.
– Izgubio sam sve na kocki. Od sutra smo na ulici. – rekao je uplakan, a potom se okrenuo i istrčao iz prostorije zalupivši vrata.
Borisav je pao na krevet prekrivši glavu knjigom. Potpuna tišina. Sneg je stao. Vetar je stao. Duvanski dim se lagano širio prostorijom.

Jecaj.

Autor: Nikola Popadić

Fotografije: favim.com

1 Comment
  • badule
    Posted at 17:24h, 09 decembra Odgovori

    Ponekad ,dok čitam ,imam osećaj da čitam novog Stivena Kinga . Iščekujem i malo horora ,ali…
    Onda dođe zanimljiva završnica koja me vrati u stvarnost…
    Sjajno i zanimljivo…

Post A Comment