08 dec Magla i čokolada

Gledala sam kroz prozor posve defokusiranim šaranjem oka po sivom natopljenom betonu i kolima koja su prolazila tuda. Nije me uopšte intrigiralo ovakvo vreme, nikada nije. Piter je šetao kuhinjom tražeći vanilin šećer, koji je opet, po običaju, misteriozno nestao. Počeli smo zvati to prokletstvom… Mož’ mislit’. Nestali šećer… Da mi je on najveći problem, ah!

Todor kroz par sekundi nakon ove moje zamisli izleće kroz zveketajuće zavese od kuhinje, trči ka meni sa kesicom bibera, sapliće se i udara vilicom o šank, potom o šank stolicu, da bi se na kraju dočekao na obraz. Uz omanji jauk se obrnuo na leđa sa šakama preko lica. Utom mu se biber malčice prosuo po licu izazivajući mahnito kijanje. Nisam se mogla iskontrolisati nakon dobijenog prizora te sam prasnula u smeh, priznajem, pomalo sadistički. Ubrzo je bio na nogama, besan. Počeo je trljati oči obraćajući mi se.

„Mogao sam umreti!”, prasnu najednom.

„Živiš ovde skoro tri godine i još uvek nisi u potpunosti upojmio ovu galaksiju. Nije sve kao na plavoj planeti, znaš!”,  razvukoh krajnje ciničan osmeh uz namig, na šta on planu još više.

„Ti si ta koja je neiskusna. Živim ovde duže no ti! Možeš me samo poštovati poput učitelja, bezobraznice!”

Utom svukoh osmeh, ipak mu dugujem mnogo toga, a  i moglo se uočiti da je jutros ustao na pogrešnu nogu. Mada, čim se on okrenuo ka vratima i dočekao mušteriju, na mome licu osvanu još jedan osmeh pukog zadovoljstva…

Dođe vreme zatvaranja radnje. Napokon! Pomalo nostalgična, ostavljam poslednji prah trepavica na staklu izloga dok polako izvlačim bakarni ključ iz brave svetlih vrata. Piter stoji naslonjen na  skamenjenu banderu i pali cigaretu bespomoćno, jer mu je vetar konstantno šamarao plamičak  šibice. Prilazim mu, pomalo mačkasto, i sklapam dlanove oko šibice. Uvlači prvi dim i zabacuje glavu dok ga ispušta kroz nozdrve.

„Bila bi šteta, znaš…”, nasmeših se, „da nekim nesrećnim slučajem spališ bradicu. Ne bih je mogla preboleti.”

Tajac.

Skreće pogled sa mene i upućuje ga Mesecu sa dozom strahopoštovanja i divljenja, da bi se kasnije vratio mojim zenicama fiksiranim za njegovu ključnu kost, koja se jasno nazirala iznad „ve“ izreza na pamučnoj majici. Imao je sivi sako sa srebrnastim vezom oko dugmadi, pojasa i džepova. Tako elegantno mu se prosipao po ramenima i slivao preko ruku, grudi, pa sve do kukova, gde se i završavao. Nosio je pantalone visokog struka sa kožnom obručastom krunom na samom rubu. Pokleknuo je na sekund, te otvori usta i htede nešto kazati, ali obori pogled na lakovane cipele i otresa pepeo cigarete na njih. Dugo smo stajali ćutke i gutali debele slojeve tišine, teško svarljivu napetost i miris nadolazećeg snega.

Poželela sam da mu priđem, da osetim se bliža mu, da osetim nešto što će me činiti delom njega, malim fragmentom koji mu je sastavni objekat svakodnevice.

Na moje iznenađenje, on me povuče za ruku i primiče sebi. Pomislih, isprva, da je ljut i da je to njegova preka priroda i ništa osim toga. Međutim, dogodi se nešto sasvim drugačije, nešto što nikad ne bih očekivala od njega. Kroz prasak svetala automobila koji je prošao u tom momentu, prelete nežno, cvetno treperenje njegovih suvih usana po mom levom obrazu. Poče me celivati po prehlađenom, toplom vratu, ostavljajući vrhove usana u arterijama i kostima.  Skliznuše mi potom prsti oko njegovog struka i zaključaše se na njegovim leđima mekim i transparentnim.  Uzvratio je sigurnim,  ali  istovremeno nevinim dodirima po mome struku i time me još više pripojio sebi. Osetila sam osvežavajući nalet toplote,  žmarke po obrazima i blagi vetrić što iskroji mraz među prepletajima na kapici.  Konačno nam se susretoše usne i on ih pripi mojim uz strastveni uzdah i još čvršći zagrljaj.  Toga trena nisam mogla razmišljati ni o čemu, sem o varnicama koje prštaše iz simbioze dve breskve u jednu veću, lepšu i mnogo ukusniju voćku. Zastadoh na tren, odaljih svoje lice od njegovog i stadoh mu milovati obraze obema rukama.

„Piter… Oseti me. Oseti moj trag na svome čelu. Oseti moja sanjarenja što spavaju ti na vratu. Oseti da postojim, jer ti me činiš više postojanom svojim postojanjem.”, rekoh i ispustih let zimskog daha da miluje mu bradicu.

„Osećam te i više nego što bi trebalo. Zašto uzimaš mi san? Zašto traćiš mi mir? Želim deliti etar sa tvojom kosom i kožom. Budi moja tajna bašta, moje utočište.”

Tajac.

Uronih mu u zenice i počeh svojim zenicama pretraživati i istraživati mu dužice u nadi da ću jednog dana naći ugodno mesto za san u koji ću, naravno, i njega povući.

Pođosmo jednoga dana u njegove zenice i zaspasmo na ivici samoj galaksije naše…

Autorka: Tijana Tošić

Fotografije: favim.com