12 dec Ovčica Mudrić: Najlepši stihovi iz ,,Gorskog vijenca’’ Petra Petrovića Njegoša

 

Jedan od naznačajnijih pesnika u srpskoj književnosti, vladar i vladika, Petar Petrović Njegoš, iza sebe je ostavio neprocenjivo literarno bogatstvo. Njegoš je pesnik koji se u svom delu okreće istoriji i prošlosti, vraća se narodnoj epskoj poeziji, ali prateći i stvaralaštvo svojih savremenika. On spaja tradicionalne vrednosti sa onim što donosi novo doba.

 

 

Njegoš je pesnik filozof. U njegovoj poeziji primetne su dve dominantne teme-istorijska sudbina Crne Gore i kosmička sudbina čoveka. Ali, ono što naročito privlači pažnju tumača Njegoševog stvaralaštva jeste gnomski izraz, sažimanje misli, oblikovanje stihova koji podsećaju na mudrosti iz srpske narodne književnosti. Tako se u ,,Gorskom vijencu’’ sreće niz izreka i poslovica, sentenci, aforizama koji su komponovani po ugledu na narodne poslovice. To su stihovi koji se neretko citiraju u svakodnevnim govorima, a tiču se brojnih životnih pitanja i situacija.

 

 

*Malen svijet za adova žvala,

Ni najest ga, a kamoli prejesti!

 

 

*U ad mi se svijet pretvorio,

A svi ljudi pakleni duhovi.

 

 

*Ljudi trpe, a žene nariču!

 

 

*U dobru je lako dobro biti,

Na muci se poznaju junaci!

 

 

*Ćud je ženska smiješna rabota!

Ne zna žena ko je kakve vjere;

Stotinu će promijeniti vjerah

Da učini što joj srce žudi.

 

 

*Ko na brdo ak’ i malo stoji

Više vidi no onaj pod brdom.

Ja poviše nešto od vas vidim,

To je sreća dala al’ nesreća!

 

 

 

*Čašu meda još niko ne popi,

Što je čašom žuči ne zagrči;

Čaša žuči ište čašu meda,

Smiješane najlakše se piju.

 

 

 

*Bez muke se pjesna ne ispoja,

Bez muke se sablja ne sakova!

Junaštvo je car zla svakojega-

A i piće najslađe duševno,

Kojijem se pjane pokoljenja.

Blago tome ko dovijek živi,

Imao se rašta i roditi!

 

 

*Al’ tirjanstvu stati nogom za vrat,

Dovesti ga k poznaniju prava,

To je ljudska dužnost najsvetija!

 

 

*Strah životu kalja obraz često.

 

 

*Tvrd je orah voćka čudnovata,

Ne slomih ga, al’ zube polomi!

 

 

*Krv je ljudska rana naopaka,

Na nos vam je počela skakati.

 

 

*Kome zakon leži u topuzu,

Tragovi mu smrde nečovještvom.

 

 

*Spuštavah se ja na vaše uže,

Umalo se uže ne pretrže;

Otada smo viši prijatelji,

U glavu mi pamet ućeraste.

 

 

*Al’ je đavo, ali su mađije

Ali nešto teže od oboje:

Kad je viđu đe se smije mlada,

Svijet mi se oko glave vrti.

 

*Što je čovjek, a mora biti čovjek!

 

 

*Ja sam proša sito i rešeto,

Ovaj grdni svijet ispitao,

Otrovi mu čašu iskapio,

Poznao se s grkijem životom.

Sve što biva i što može biti,

Meni ništa nije nepoznato.

Sv’jet je ovaj tiran tiraninu,

A kamoli duši blagorodnoj!

 

 

*Niko srećan, a niko dovoljan,

Niko miran, a niko spokojan;

Sve se čovjek bruka sa čovjekom:

Gleda majmun sebe u zrcalo!

 

Mirjana Zarić

Fotografije: wikipedia.org