03 dec Vreme

„ Ptica se probija iz jajeta.

                           Jaje je svet.

                          Ko hoće da bude rodjen

                          Mora da razori svet. „

                                                Herman Hese „Demijan“

 Divlja današnjica dozvoljava ljudima samo jednu vrstu rodjenja. Izlazak iz utrobe. Ostalo je na nama. Različitosti naših karaktera neće svima dozvoliti i socijalno rodjenje. Flegmatik bi, moguće, živeo kako god. A da li je tako sa kolerikom, sangvinikom, melanholikom? Ljudi senke su oni ljudi koji se još nisu stvarno rodili. Žive izgubljeni u lavirintu društva, u ljušturi koju je teško razbiti. Čini se kao da ceo život lelujaju i lebde u tuđim životima. Traže štit i zaklon. Čega se to čovek plaši? Plaši se životinje u ljudima, mada, u osnovi čovek i jeste najsavršeniji oblik životinje.

 Vreme neće čekati da razbijete  ljusturu. Ono ne prašta, ne čeka. Vi čekate njega. Ako propustite taj voz, mozda ga vise nećete stiči, vreme če otići ispred vas. Nastavićete da kaskate za njim. A to nije nimalo perspektivno, priznaćete.

            Ja cenim Vreme.

Jednom sam, tri godine, imala moje i njegovo Vreme. Cele tri  godine Vremena…  Bili smo dobri prema njemu. Koristili smo svaku jedinicu vremena od nanosekunde pa naviše. E to je bio Vreme! Kada ovo kazem cujem zvuke nasih starijih ukućana kako deklamuju o Onom vremenu. Ali ovo je bilo Naše. Najlepše. Ništa osim tog vremena nismo imali. Možda smo ga zbog toga toliko voleli. Imam ja još jedno Vreme. Ono je starije. Vreme Pisanja. Za pisanje uvek imam vremena. Ali, i ono za mene. Uhvati me i ne pušta, a onda pišem…

 Pišem da bih objasnila sebe drugima, a druge sebi. Jer svi mi živimo u istom vremenu , ali svako ima svoje Vreme. I ta vremena se ne poznaju. Pišem da bih pripitomila i ukrotila divljinu koja vlada oko nas rasplinuta tranzicijom. Pišem zato što književnost odoleva i meni samoj i svakoj mojoj misli koja je još u začetku. Pišem zato što tako putujem kroz piramidu vremena. Pišem zato što ću tako reći sve. Jer, u govorenju vas mogu prekinuti… Ali u pisanju… Ne ostavljate im tu mogućnost otvorenu. Hvala mom vremenu što me pušta da pišem. Nekada, vreme mi se suprotstavi, a tada mrzim noć. Obično mi se inati kada ga ne potrošim kvalitetno. Ovde se mozemo vratiti na voz zvani Vreme, sa početka. Ako prodje,  pa kaskate za njim, moze da bude dobro i pohvalno samo u jednom slučaju. Ako ste mislili, da Vreme potrosite nehumano, ništavno, nekvalitetno. Onda je bolje što vam je pobeglo. Moje Vreme se srdi zbog toga i onda mi projuri kroz dan i zato me noć dotuče.

Nema vremena na pretek, kao što ni vi niste na pretek. Vaše vreme umire sa vama. Zato ne moze biti na pretek. Ono traje onoliko koliko i vaše biće. Mana je u tome što ne možete predvideti koliko još vremena ima. Većina to ne preoseća. Zato ne treba da se  pretvaramo da smo sveznajući i da mi upravljamo vremenom. Da nagađamo, koketiramo sa njim. Pretpostavke varaju čoveka.  More pretpostavki maskiranih u sveznanje. Da li uopšte postoji sveznajuća individua? Isključujem raznorazne gatare, karte, kugle i sveznajuće povrće. Dobar test za to što znamo je sledeći. Ako vam se dogodi nešto u šta ste sumnjali, ali niste bili sigurni, već kolebljivi i nepoverljivi, graničili to sa svojim maštarijama, i ako tada kada se desi kažete „ Znao sam!“ ili „ Znala sam!“, e to znači da ne znate ništa. Vreme zna. Vreme vidi sve i belezi sve. Mi ne. Mi se samo krijemo iza sintagme sve ja znam.

Vreme nas razotkriva. S vremenom se menjamo. Da li ćemo se transformisati u leptira ili ostati gusenica, to zavisi od nas. Samo to.

Nemam samo ja moje Vreme. Ćosić nam je dao mnogo vremena. Vreme zmija, Vreme vlasti… Vreme smrti. Između jednog čoveka i drugih ljudi stoji kosmos. Pa tako i između vremena. Ona nam se daju čista, netaknuta prljavom svakodnevicom, a mi ih oblikujemo u naš kosmos.

Vreme je istna. Njega je nemoguće potkupiti. Na prvi pogled čini se nepravedno, kako nešto neopipljivo i nevidljivo da nas drži u šaci. Kako da ono bude naš život? Ako dublje promislimo, ne drži ono nas u šaci, već mi njega. Ono je uvek tu za nas i zog nas. Međutim, ako izgubimo vreme, sa njim gubimo od svog života. Deo po deo. Surovo, zar ne?

I neće doći bolja vremena. Ne. Svi koji kažu da hoće, koriste tu ispranu frazu kao paravan za svoje izgubljeno, propušteno, uništeno, vreme. Neće doći, jer su ona već tu i sada! Ali njihova lenjost i odsustvo želje i ambicije, ne dozvoljava da ga vide i da ga žive! Mi krojimo vreme, svako po svom kroju, neće ono doći bolje.  Shodno tome, vi koji čekate, nećete dočekati ta vremena. Imali ste svoje. Jedina istinita izreka vezana za vreme jeste ta, da će ono uvek, sve pokazati. Uvek nepotkupljivo, bez protekcije, objektivno, sve vaše karte staviće  na sto. Tada ćete možda hteti novu šansu, novo vreme, ali samo tada, u tom trenutku, NEĆE BITI VREMENA. I to je jedini momenat, kada za vas, njega više nema… Voz vašeg vremena odjezdio je sa vama, nebeskom prugom… Iz njega se rodilo novo Vreme, da li bolje ili baš naprotiv, ko zna, ne zavisi od njega već od onoga kome bude dato.

                                                                        „ Vreme koje ubijate, ubija vas. „

                                                                                                                    W. Gibson

Autorka: Željana Andrić

Fotografije: weheartit.com, favim.com