05 nov Ti si (moje) sunce

Sve će se istine jednom doznati, znam.

Al’ ovu tako silno želim da skrijem, da je pretočim u laž, belu.

(Ne)verujem da mogu zagrliti sunce, bar tako kažu..

(Ne)verujem da mogu nasloniti svoje obraze na sunčev sjaj.

Neki kažu, sagorećeš od sunca.

Neki kažu, treba njegove topline.

Neki kažu, od zraka sunčevih nema veće miline.

I još vele, sunce će nas jednom spaliti cele,

pred njegovom ljutnjom nestaćemo svi,

pričaju neki sipaju reči,

a ne znaju da sunce o kome pišem – si TI.

I ćutim o suncu, dok mu pišem, pričam, dok ga sanjam.

Krijem sunce, u odore tame, da niko nikad ne dozna njegovu lepotu.

I plaštom hladnim ogrnem ti zrake, da me njima greješ u satima kasnim.

Pišem ponekad o suncu, rečima ludim, nejasnim.

Ali znam, tako suncu prija, samo tako sunce najlepše sija.

Neki kažu, grliti sunce je ludost.

A ja tako želim, da izgorim pred njegovom toplinom, stapajući obraze sa sunčevim zracima vrelim.

Skrivam te od sveta, kao sinonim topline, nečeg najvećeg, najpotrebnijeg.

Nečega najposebnijeg, bez čega svet, ne bi bio svet, već obilje tame.

Ti.

Ti si..

Ti si sunce..

Ti si moje sunce.

Nemanja Tonić