29 nov Dobro

Dobro je kada nešto znaš da radiš dobro. Voziš auto, kamion, lepiš pločice, ili da staviš dva prsta u usta i zvizneš da se zatrese cela ulica. Nije to mala stvar. Ili da pimpuješ loptu do 100, znaš sve timove finske druge lige, da izvadiš krpelja psu koji mu se zavukao pored oka.

Dobro je kao dobar dan.

Hej, dobar si dečko, ali nije ovaj posao za tebe.

Dobar za izbegavanje.

Dobar utisak, tajming, dobar šit.

Dobar savet, plan, pasulj, dobre noge i dobro, moglo je i gore.

Sedim u kafiću na trgu Bana Jelačića. Zagreb. Put me je naneo ovde. Na jedan dan. Sa stola u uglu posmatram ljude koji cirkulišu, tramvaje koji prolaze. Ciga sa gitarom iz samo njemu znanog razloga mi prilazi i počinje da svira. Tomu Zdravkovića. Lutao sam godinama sreću tražio. Kao da zna. Da lutam godinama. I da je tražim. On je iz Bosne, ja iz Srbije. Kažem mu to. Na papiru stranci. Ne osećamo se tako. Počinje drugu pesmu. Dajem mu 10 kuna. Konobarica prilazi i moli ga da se pomeri. Pružam joj račun. I bakšiš. 20 kuna. Jel ok? Sve je dobro. Ciga je dobro i nastavlja niz ulicu da svira. Konobarica je zadovoljna zbog bakšiša. Ja sam dobro. Ožujsko je hladno i prija. Ulazim u Krašovu prodavnicu i ubacujem čokolade u korpu. Plaćam i odmah po izlasku otvaram jednu i počinjem da je jedem. Ne lomim štangle. Grizem je celu kao dete. Neka devojka prolazi pored i počinje da se smeje. Okrećem se ka izlogu i vidim svoju brkljvu facu. Baš kao dete. Veliko dete. Smejem se. Nastavljam da jedem čokoladu. Čovek treba da bude svoj. Da bude ono što jeste. Pa makar to bilo veliko dete. I to je dobro…

Autor: Vojislav Vukomanović

Fotografija: weheartit.com