06 avg Časovničar

Posle te sahrane

gavrani su puzali

nebom poput meduza.

I čovek je nalik na

krabe gledao ka vodi

kroz koju nikad neće

moći da pliva. Zvona

ispod mog kreveta

potvrđuju da tamo dole

nema ni babaroga ni

čudovišta, to su

napadni, usaglašeni

zvukovi naših

prethodnika i

sledbenika. To je

pogreb živog trenutka u

zamenu za ostatke

krvi. I svih planeta što

je zaledila vatra. Iz te

humke izvire

psihološka predstava o

snegu i svim

osećanjima koja bi on

trebalo da izaziva.

Mrtva deca skaču

preko klupe u parku i

znam da, znam da sam

mrtav. Da nebo koje

me gleda iz pupka

prelazi granicu gline i

kamena. Neka moje

mrtvo oko postoji da

bude svedok noćnog

Sunca. I prosute kafe.

Našeg sećanja na

žedni beton koji ju je

progutao. Moja su

creva skliznula u tvoje

čelo. Ovde će sobe i

hodnici zauvek mirisati

na smrt. Uprkos

srdačnim osmesima i

tek ispečenim pitama.

Sneg treba da prekrije

povorku leševa. Leševa

koji koračaju

unapred prema

sopstvenoj prošlosti. Ni

juče nismo znali koliko

ta prošlost sliči dobro

napisanom prologu vrlo

predvidivog romana.

Kako ću, kad se

izgubim u toj šumi

kidati prste umesto

mrvica hleba da bih

uspeo da se vratim

nazad. Obećani sneg

nikada nije pao, ali je ta

soba nastavila da

miriše na prepečene

kore i kuvano mleko. I

ja nemam više nijedan

prst da otkinem i bacim

u zemlju. Takva zemlja

iščekuje sneg. Zato od

mojih prstiju nikada

neće postati drvo. Niti

ikakva biljka. Ogledalo

na prozoru moje sobe

poručuje mi da, ne

samo da sam slep da

prepoznam sopstvenu

ružnoću, već i da nikad

ništa nisam doživeo

ispravno. I ta ideja boli.

Ta ideja je gladna.

Svaka ideja može da

se odrekne svog

sprovodnika. Svoje

kolonije mrava što joj

raznose sadržinu

prema utrobi proto

smisla. S druge strane,

tuga nije mislila tako.

Ujutru će svi pričati

kako je umro od gladi.

Kako je sedeo

mesecima prikovan za

stolicu i posmatrao

gavrane. Možda u

tome postoji izvesna

simbolika. Umreti od

gladi u gradu gde

nikada ne pada sneg i

dopustiti telu da

postane hrana pticama.

Hrana za kojom je i

sam toliko čeznuo.

 

Autor: Marko Jović

Fotografija: weheartit.com